1. СЛОБОДА УГОВАРАЊА
Проф. др Ненад Ђурђевић

2. Уговорна начела
Слобода уговарања
Консенсуализам

3. Слобода уговарања
Слобода уговарања је израз начела аутономије воље (приватне аутономије) у облигационом праву.
Најважнији део (pars pro toto) приватне аутономије, будући да се она остварује претежно преко уговора

4. Аутономија воље – Приватна аутономија
Аутономија воље – Приватна аутономија
„Под приватном аутономијом подразумева се принцип (начело) самосталног уобличавања правних односа од стране појединца према њиховој вољи.“
Она је „део општег принципа самоодређења човека“ (W. Flume)
Облигационо право је главно подручје примене начела приватне аутономије
Најзначајније средство уобличавања – Уговор: самообавезивање странака
састоји се из две изјаве о обавезивању

5. Аутономија воље (чл. 10)
Стране у облигационим односима су слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи.
Аутономија воље - полазна основа за уређење облигационог односа
Није апсолутна.

6. АУТОНОМИЈА ВОЉЕ – ФИЛОЗОФСКО СХВАТАЊЕ
Обавезе међу људима настају зато што то они хоће.
Индивидуална воља је изнад закона, она је слободна и суверена и она поседује стваралачку моћ.
Пошто је човек слободан, обавезу може преузети само он и то одлуком своје слободне воље.
Уговор, заснован слободном вољом страна, изнад свега је акт правичности. “Ко каже уговор, каже правичност”. Страна која је уговором преузела обавезу не може се жалити да јој је тешка.
Индивидуална слобода воље може бити ограничена само у мери која је потребна за одржавање слободе другог, а не ради заштите општих интереса.

7. Приговори филозофском схватању аутономије воље
Посматра јединку изоловану од друштвене средине.
за изолованог човека право не постоји: “Ко каже право, каже друштвена група”.
Воља је великим делом једна фикција.
Уговорна воља је свакако воља да се човек обавеже, али још није обавеза. Воља никад не може да створи обавезу, ни туђу ни властиту. Може да створи стање ствари (нпр. облигациони однос) за који ће обавезу везати норма која стоји изнад ње.
Не обавезује уговор, него закон обавезује на уговор.
Од уговорника се очекује, с једне стране, да њихова једном изјављена воља буде трајна, а, с друге стране, да хоће и логичке последице изјављене воље (да хоће и све оно што би логички доследно морали хтети).

8. Аутономија воље – слобода уговарања
Слобода уговарања постоји не да обезбеди независност воља појединаца него да осигура правилно регулисање односа у друштву, да право прилагоди потребама времена.
Док принцип аутономије воље постоји само у индивидуалистичком праву, дотле принцип слободе уговарања постоји и у колективном праву (Б. Благојевић)

9. Појам слободе уговарања
Принцип слободе уговарања подразумева могућност правних субјеката да својом слободном вољом стварају правну норму која их обавезује на одређено међусобно понашање.
Та је норма резултат њихове обостране сагласности, која се назива уговор и која за њих има снагу закона (lex contractus).
Уговором се партнери, по правилу, међусобно обавезују, тј. сваки обавезује самога себе и у исти мах другога.
Уговор почива на идеји да самообавезивање свакога представља акт слободе

10. Границе слободе уговарања
"Стране у облигационим односима су слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи" (члан 10. ЗОО).
Слободу уговарања законодавац додатно омогућује диспозитивним правним нормама, које се странама уговорницама нуде само као необавезан образац и као допуна њихове конкретне сагласности о појединим питањима уговорног односа (члан 20. ЗОО).
И кад су уговорни односи регулисани императивним нормама, улажење у њих зависи, најчешће, од слободног опредељења субјеката.

11. Садржина слободе уговарања
Збирни појам који се састоји из више слобода:
Слобода да се уговор закључи или не закључи.
Слобода избора уговорног партнера.
Слобода уређивања садржине уговора.
Слобода одређивања типа уговора.
Слобода одређивања обавезности уговора.
Слобода избора форме уговора.
Слобода да се уговор раскине или замени.
Слобода избора меродавног права.

12. „4 основне слободе“ уговарања
Слобода закључивања уговора
Слобода уобличавања или одређења садржине уговора
Слобода избора форме уговора
Слобода окончања уговора

13. Слобода да се уговор закључи или не закључи
Начелно:
свако је слободан да сам одлучи хоће ли или неће неки уговор склопити.
Ако је неко био приморан на склапање уговора противправним радњама других лица или објективним околностима, или ако је одговарајућу одлуку донео под утицајем властите заблуде, уговор је правно неваљан (неважећи).

14. Слобода избора уговорног партнера
У начелу, свако може бирати лице са којим ће одређени уговор закључити.
Ако је избор учињен под утицајем заблуде о личности изабранога, то може бити разлог да се уговор оспори (рушљивост уговора), уколико су лична својства партнерова за другог уговорника била битна (intuitu personae).

15. Слобода уређивања садржине уговора
Свој уговорни однос стране уговорнице могу уређивати како им драго:
у односу на уговорене чинидбе,
у односу на последице неиспуњења чинидби.
(законом утврђене санкције могу се и мењати и укидати, ублажити или појачати).
у односу на осигурање уговорних обавеза (нпр. уговорном казном).
Ова могућност произилази из диспозитивних норми уговорног права.

16. Слобода одређивања типа уговора
Стране уговорнице нису везане за законске типове уговора.
Оне могу склапати и уговоре:
који се не дају подвести под неки од постојећих типова.
који се само делимично потчињавају правилима неког од важећих типова.
који имају елементе својствене различитим типовима.
Римско право је допуштало да се закључе само одређене врсте уговора. Споразуми изван тих врста нису, по правилу, уживали правну заштиту (nudum pactum).

17. Слобода одређивања обавезности уговора
Уговор твори правне обавезе за стране уговорнице, али су оне власне да саме одреде меру његове обавезности.
Модалитети обавезности:
Споразум који не производи правне обавезе
Споразум ограничене обавезности

18. Споразум који не производи правне обавезе
Реч је о споразуму који, по жељи његових учесника, не ствара одговарајуће правне дужности – није уговор.
Може имати извесну практичну вредност:
тзв. џентлменски споразуми (“Gentlemen's Agreements”).
У њих спадају неки картелски договори чије испуњење није осигурано правом на тужбу, али постоји веровање да ће се договорници њега, ипак, придржавати.
тзв. писмо о намерама (“Letter of Intent”), које се даје с обзиром на уговор који се намерава склопити.
У њему могу бити садржане и извесне самосталне обавезе што се тичу припремања главног уговора, те утолико има и уговорни карактер.

19. Споразум ограничене обавезности
Обавезност уговора може се релативизирати на разне начине.
Могуће је, на пример, да се испуњење или постанак обавезе доведе у зависност од неког услова.

20. Слобода избора форме уговора
Уколико форма уговора није прописана законом, уговорници могу изабрати било коју форму у којој ће уговор закључити.

21. Слобода да се уговор раскине или замени
Стране уговорнице су слободне да склопљени уговор, у целости или делимично, раскину, па и да га замене другим уговором.

22. Слобода избора меродавног права
Ако су стране уговорнице држављани различитих држава, оне имају могућност да унапред одаберу закон одређене државе који ће бити меродаван за њихов уговорни однос.

23. ОГРАНИЧЕЊЕ СЛОБОДЕ УГОВАРАЊА
Економски и социјални чиниоци не иду у прилог слободи уговарања.
Слобода претпоставља економску и социјалну једнакост уговорника, а такве једнакости међу њима најчешће нема - само јачи партнер слободно одлучује да ли ће и какав уговор закључити.
Највећи број уговора закључује се данас на темељу општих услова које је саставила једна страна, где друга страна није у стању да утиче на те услове.

24. Ограничење слобода уговарања
Слобода уговарања је могла бити слобода за све само у једном друштву социјално подједнако моћних - у друштву све самих ситних власника.
У условима социјалне и економске неједнакости, слобода уговарања постаје слобода диктирања за моћнијег, а покоравања диктату од слабијег.
Правна слобода уговарања постаје социјално подјармљивање воље путем уговора.
Начело слободе уговарања гарантује само правну, не и стварну слободу поступања уговорника.

25. Ограничења слободе уговарања
Слобода једног субјекта ограничена је слободом другога.
Правни поредак одређује границе слободе уговарања из два основна разлога:
слобода се мора заштитити против њене злоупотребе од стране уговорника. јер безгранична слобода саму себе уништава.
друштвена заједница као целина захтева да буде заштићена забраном свега оног што је противно тзв. јавном поретку или јавном интересу, односно моралу
Ограничавајући правну слободу уговарања, правни поредак поново успоставља социјалну слободу уговарања.

26. Ограничења слободе уговарања
Редактори француског Code civil нису пренели принцип "све што није забрањено, допуштено је" из Деклерације права човека и грађанина, већ су поставили правило да:
Уговори, за оне који су их закључило, важе као закон, ако су "по закону закључени" и ако се уговором не вређају оквири јавног поретка и добрих обичаја.

27. Ограничења слободе уговарања
Слободи уговарања се постављају и фактичка ограничења.
Нпр. код уговора о продаји, цену не одређују само она двојица која закључују тај уговор, него сви они који закључују уговоре са преметима те врсте, а то значи тржиште.

28. Разлози за ограничење слободе уговарања
У различитим срединама разлози нису ни истоветни ни подједнако вредни, па су и границе слободе уговарања у појединим правним порецима, такође, различите.
Реч је о ограничењу не о укидању слободе уговарања.
У начелу, већа слобода тржишне размене повлачи за собом и ширу слободу уговарања, и обратно.
Доминантност приватне својине – шира слобода уговарања (насупрот доминантности колективне својене).

29. Врсте ограничења
Ограничење слободе да се уговор не закључи
Ограничење слободе да се уговор закључи
Ограничење слободе избора уговорног партнера
Уговори за које је потребна сагласност трећег
Остала индиректна ограничења слободе уговарања

30. Ограничење слободе да се уговор не закључи
Сваки монополиста је у прилици да свој положај злоупотреби, тако што ће одбити да склопи уговор са неким од потрошача.
На тај начин потрошачи могу бити доведени у ситуацију да не могу да задовоље своје потребе за неком робом или услугама.
Економска и социјална зависност једног уговорника може бити од таквог животног значаја да изазове потребу потпуног искључења слободе определења да се уговор не закључи.

31. Ограничење слободе да се уговор не закључи
Правну обавезу да склапају одговарајуће уговоре имају:
сва предузећа која врше тзв. јавне службе, као што су: јавни превоз путника и робе, комуналне услуге, ПТТ услуге, затим предузећа за снабдевање електричном енергијом, водом, гасом, бензином и сл.
јавне установе, као што су позоришта, музеји, библиотеке, галерије, јер су и оне намењене свима који су за њихове услуге заинтересовани
Не постоји, међутим, обавеза на закључење уговора за: нпр. биоскопе, кафане, дискотеке.

32. Ограничење слободе да се уговор не закључи
Последице непоштовања ограничења
Онај ко одбије да закључи уговор са грађанином који затражи његову услугу дугује надокнаду штете заинтересованом лицу (члан 183. и 184. ЗОО).
Ако неко има законску дужност да уговор склопи, заинтересовано лице може од њега захтевати да то учини без одлагања (члан 27, ст. 1. ЗОО)
Вршиоци јавних служби могу на закључење уговора бити натерани и путем тужбе.

33. Ограничење слободе да се уговор не закључи
Поједини закони, по правилу, не говоре о дужности склапања уговора, него о дужности да се изврши одређена услуга (на пример. да се обави превоз).
Ради се, у ствари, о скраћеном начину изражавања. па стога тражење да се одређена услуга пружи треба схватити као понуду за закључење уговора, коју је понуђени дужан да прихвати.
На закључење уговора може принуђивати закон или управни акт на темељу закона.

34. Ограничење слободе да се уговор не закључи
Дужност да закључе извесне уговоре имају и грађани када је њихова обавеза у интересу трећих лица.
У те уговоре спада нпр. уговор о осигурању за случај одговорности за штету узроковану моторним возилом .

35. Ограничење слободе да се уговор закључи
Забране:
забрана стављања у промет (извесне ствари, односно услуге не могу бити предмет правног промета, па се зато о њима не може уговор ни закључити).
забрана споразумног одређивања квалитета (он је одређен прописима о квалитету, који не дозвољавају да он буде испод утврђеног минимума).
забрана одређивања цене производа (држава често одређује цене извесних производа, односно услуга, те и тако ограничава слободу уговарања)

36. Ограничење слободе да се уговор закључи
Немогућност закључења одређених уговора одређују:
императивне законске норме
(прописи којима је циљ да сузбију шпекулацију, искоришћавање монополског положаја и нелојалну конкуренцију), ради правичности или ради заштите социјално слабијих субјеката.
тзв. добри обичаји

37. Ограничење слободе да се уговор закључи
Забране проистичу и из начела Закона о облигационим односима.
Не могу се закључивати уговори који су противни добрим обичајима, принудним прописима или јавном поретку (члан 10. ЗОО).
Забрањено је закључење уговора којим се ствара или искоришћава монополски положај на тржишту (чл. 14. ЗОО).
Правна лица не могу закључивати уговоре који су противни њиховим статутима или другим општим актима (чл. 54. ст. 1. ЗОО).

38. Ограничење слободе да се уговор закључи
Ограничење слободе споразумног одређења садржине уговора.
Наша судска пракса сматра да је клаузула у уговору којом се уговорница одриче права да траже раскид уговора или његов поништај из било ког разлога, супротна јавном поретку и добрим обичајима и као таква апсолутно ништава.

39. Ограничење слободе избора уговорног партнера
Прече право - право првенства неких лица да склопе одређене уговоре са другим одређеним лицима
(на пример. право прече куповине, закупа, откупа, и сл.).
Прече право ограничава слободу других да бирају себи уговорног партнера.
Може бити:
уговорног
законског порекла.

40. Ограничење слободе избора уговорног партнера - Прече право
Суштина пречег права је у томе што онај ко жели да закључи уговор на који одређено лице има прече право, мора понуду за закључење уговора упутити првенствено том лицу.
Тек ако оно понуду одбије, она може бити упућена сваком трећем лицем, али под истим условима.
Ако понудилац, не поштујући прече право одређеног лица, закључи уговор са неким трећим, дугује надокнаду штете лицу чије право није уважио.
Прече право се не може истицати наспрам трећих савесних лица, осим ако је било уписано у јавне књиге или се темељи на закону (нпр. право прече куповине непокретности).

41. Уговори за које је потребна сагласност трећег
Трећи, који треба да се сагласи са туђим уговором, јесте државни орган или физичко лице.
Његова сагласност може:
претходити уговору (тзв. дозвола), или
уследити после већ закљученог уговора (тзв. одобрење).
Она се захтева у циљу заштите друштвених интереса или интереса појединаца.

42. Уговори за које је потребна сагласност трећег
Уговор закључен
без дозволе правно не постоји,
без одобрења може стећи важност условно, тј. уколико одобрење буде дато (тзв. уговори чија је неважност »лебдећа«).
И дозвола и одобрење морају бити у форми која је прописана за уговоре за чије се закључење дају (члан 29, ст. 2. ЗОО).

43. Остала индиректна ограничења слободе уговарања
У индиректна ограничења слободе уговарања спадају:
форма коју закон тражи за неке врсте уговора,
ћутање једне стране коме закон, у одређеним случајевима, придаје значај конклудентне радње, тј. прећутно изражене воље о прихватању понуде за склапање уговора,
тумачење уговора при коме се извесним изразима придаје значење које је уобичајено међу људима што учествују у правном саобраћају.