1. РИМСКА ДРЖАВА

2. ЗАСТАВА
SPQR је латинска скраћеница која је представљала званичан назив Римске државе. Њен пун назив гласи Senatus Populusque Romanus што у преводу значи Сенат и народ Рима.
Појаљивала је се на кованом новцу као и свим званичним документима издатим од стране Римске републике.

3. Римско-илирски ратови
Освајања Балкана
Римско-илирски ратови
г. п.н.е.Први илирски рат Успешно је вођен против краљице Теуте и илирских гусара на Јадранском и Јонском мору. Римски протекторат над више Илирских вазала није био довољно јак па су Илири обновили гусарење.
219. г.п.н.е. избија други рат, али Римљани нису Илире потпуно покорили због рата са Картагином.
168 п.н.е. у трећем рату против краља Гентија Римљани коначно побеђују Илире и намећу им власт и порез.

4. Римско-македонски ратови
Освајања Балкана
Римско-македонски ратови
г.п.н.е. Први римско-македонски рат.
г.п.н.е. Други римско-македонски рат.
г.п.н.е. Трећи римско-македонски рат.
148. г.п.н.е. Македонија коначно постаје римска провинција.
Омогућавају даље римске походе на Дунав и Панонију где се сукобљавају са келтским Скордисцима и Дарданцима
73. г.п.н.е. Гај Скрибоније Курион прби пут избија на Дунав.

5. Освајање Балкана
У време Октавијана (Августа) вршено је покоравање племена у Посавини и Босни. Но, та није ишло лако; следио је тзв. панонски рат године п. н. е., потом је избио масовни устанак панонско-далматинских племенских од године н.е. Августов наследник Тиберије успео је да прекине устанак и наметне власт властима из Дунава до Јадрана.
У римској административној подели највећи део данашње Србије припадао је провинцији која се зовала Горња Мезија. Ова провинција послужила је Трајану да са војском пређе Дунав код Рама и Текије, покори Дачане и формира провинцију Дакију. Тада на крају 1. века н. е. Римско царство имало је највеће пространство.
У балканским провинцијама Римљани су посебну пажњу поклонили рударству, па би се могло рећи да је цијели живот био у знаку те привредне гране. У рудницима су радили робови и ослобођеници, били су под строгим надзором државне управе.

6. Освајање Балкана
На плану религије владало је велико шаренило. Староседелачка многобожачка религија била је на удару римске и грчке религије, али и разних веровања која су ширили дошљаци са Истока.
Варварски притисак био је толико велики да је император Аурелијан ( ) схватио сву бензадежност одбране Дакије и препустио је варварима. Од тог тренутка почиње осипање Римске Империје. Император Диоклецијан ( ) увео је систем заједничке владе четворице царева на основу којих је један од четворице мора стално налазити близу лимеса. Захваљујући томе град Сирмијум је стварно постао један од главних градова. Гамзиград у горњој Мезији (источна Србија) вероватно је настао из истих разлога. Саграђен је почетком 4. века као владарска резиденција Диоклецијановог савладара Галерија. На исти начин настао је на месту старог Византа, на Босфору, Константинопољ.

7. Најтеже последице оставила је најезда Хуна под Атилом 375
Најтеже последице оставила је најезда Хуна под Атилом 375. године и Гота након њихове победе код Хадријанопоља (Једрена) 378. године. Од тих времена варвари се смештају на територији Римског царства. Тешкоће управљања Царством нагнале су цара Теодосија да 395. године изврши његову поделу на Западно (средиште Рима) и Источно (Константинопољ) царство. Крајњи, историјски излаз варварских разарања и пљачка био је пад Западног царства 476. године. Римска владавина и цивилизација на Балканском полуострву, посебно на територији коју ће населити Срби, оставила је дубоки траг.
После поделе Римског царства 395. године н. е. на Западно и Источно (Византија) ово друго је наследило непрестане борбе са варварима на Дунаву. У време Јустинијана ( ) дошло је до стабилизације стања, а потом је дошло најезда Авара и Словена чија је опустошења прекинута тек њиховим губитком под Цариградом 626. године.

9. Освајања Блиског истока
Митридатски ратови
Сукоби између понтиског краља Митридата и Римске државе трајали су од 88. до 66. п.н.е.
Први митридатски рат ( п.н.е.)- Римска победа.
Други митридатски рат ( п.н.е.)-status quo ante bellum.
Трећи митридатски рат ( п.н.е.)- Митридат бива поражен, и Понт постаје римски вазал.

11. Освајања Блиског истока
Јеврејске буне
Сукоби између Римљана и Јевреја на Блиском истоку трајали су од г.н.е.
Први римско-јеврејски рат г. је буна која је захватила читаву Јудеју поводом чега су Римљани опсели Јерусалим и опљачкали Други храм. Завршио се римском победом код Масаде.
Други римско-јеврејски рат или Китосов рат се одвијао, док је Римска војска била заузета ратом са Парћанима , на Кипру, Кирени, Египту, Месопитамији и Јудеји. У овим областима Јевреји су убили велики део Римског и Грчог становништва, чак су и неке области остале потпуно ненасељене. Завршило се повратком римских легија под вођством Лусија Куијета, по коме је рат добио име, у ове области.
Трећи римско-јеврејски рат или Бар Кохбина буна је водио Симон бар Кохба који се прогласио принцем Израела и Месијом. Завршио се римском победом, опустошењем Јудеје и забраном Јеврејима да посећују Јерусалим.

12. Освајања Блиског истока
Припајање Египта
Од 88. г.п.н.е. Египат се сматра римском клијентском државом, тј. Иако су Птоломејски фараони били званични владари морали су да буду послушни Риму.
Ово стање је опстало све до Клеопатриног самоубиства 30 г.п.н.е.,након пораза ње и Марка Антонија код Акцијума 31.г.п.н.е., након чега је Египат постао римска провинција.

13. Ратови са Персијанцима
Сукоби Римљана и Персијанаца почињу када се ова два народа први пут сусрећу у 1. веку п.н.е. и трају скоро непрестано до потпуног уништења Персиске државе у 7. веку н.е.
Битка код Харана 53 г.п.н.е. је била први судар ова два народа. Римска војска од око људи под вођством Марка Лицинија Краса, је доживела застрашујућ пораз од стране парћанског војсковође Сурене након чега је већина Римљана била убијена или заробљена заједно са самим Красом.
г.п.н.е. води се низ мањих сукоба за превласт у Јерменској краљевини који се завршава тиме што Јерменија постаје римски вазал.
Кроз 2. век н.е. се води неколико ратова против Парћана , међу којима је најуспешнији Трајанов након ког Римљани привремено држе целу Месопотамију и пљачкају парћанску престоницу Ктесифон(Багдад). Водило се неколико ратоваза време царева Луција Вера, Септимија Севера и Каракале без много територијалних промена.

14. 224. г. падом парћанске породице Арсацида и успоном Сасанида у Персији почињу нови ратови који ће обухватити већи део 3. и 4. века и Блиски исток од сиријског приморја до Месопотамије. Важнији ратови су се одвили за римских царева Александра Севера, Гордијана III, Валеријана, Кара, Диоклецијана и његове тетрархије, Константина Великог и Јулијана Отпадника. Ктесифон је у овим ратовима био разорен најмање пет пута.

15. Освајање Пиринејског полуострва
Освајање запада
Освајање Пиринејског полуострва
г.п.н.е. Римљани освајају картагинске поседе у Шпанији, а од једини непријатељи у Шпанији су им локална племена Келтибера.
Уследиле су мање буне и ратови са Лузитанима у данашњој Португалији које су у потпуности угушене до 179 г.п.н.е.
г.п.н.е. воде се два Нумантинска рата који су били неуспели покушаји протеривања римске власти са Пиринејског полуострва.
29-19 г.п.н.е. води се Астуро-кантабријски рат чиме се завршава освајање Пиринеја.

16. Освајање Галије
58-49 г. п. н. е. Цезар води рат за освајање Галије(Француска) и у току којег је покорио многа племена(Аквитане, Белге, Хелвете…) и покушао да освоји Британију.
Своје виђење ових ратова изнео је у делу Commentarii de Bello Gallico(Коментари о Галском рату).

17. Освајање запада Освајање Британије
Године 43. н.е. Клаудије шаље четири легије у Британију, домороци се повлаче у мочваре и шуме и одатле пружају отпор али су ипак због своје неслоге поражени.
Најуспешнији покушај отпора био је Будикин устанак (60-61) где су опљачкани многи градови заједно са Лондоном, али је убрзо угушена буна.
Да би заштитили провинцију Британију саградили су Хадријанов зид који повезује источну и западну обалу Енглеске

19. Година четири цара-69.

20. Година четири цара-69.
Након Нероновог самоубиства 68. уследила је година немира и борби за престо.
Први је на престо дошао Галба који је покушавао да уреди државне финансије а и био је против подмићивања војника ради оданости те је убрзо постао непопуларан.
Отон који је био присталица Галбе очекивао је да ће га он прогласити за свог престолонаследника али Галба је за свог престолонаследника прогласио Луција Калпурнија Пизона. Отон је уз помоћ преторијанаца убио Галбу и прогласио се за цара.
Након пораза на реци По од побуњених легија под командом Вителија Отон се убио након ороштајног говора у ком је рекао Далеко је праведније да продадне један зарад користи многих, него да многи пропадну зарад једног.
У источним провинцијама нису задовољни Вителијем и Проглашавају Веспазијана за цара. Вителије губи све више присталица и одлучује да се преда али му преторијанци не допуштају да напусти Рим и убијају га дан пре доласка Веспазијна у Рим.

21. Година пет царева-193.

22. Година пет царева-193.
После убиства цара Комода преторијанска гарда је за цара прогласила Пертинакса али убрзо након 86 дана преторијанци који нису били задовољни сумом новца добијеном за оданост су убили Пертинакса.
Преторијанци су одлучили да престо дају ономе који би им дао највише новца. Највећу суму је нудио Дидије Јулијан који је потом проглашен за цара.
Али народ и легије у провинцијама су били незадовољни и у три дела царства, независно једни од других, легије своје представнике проглашавају за цареве. Септимија Севера у Панонији, Песценија Нигера у Сирији и Клодија Албина у Хиспанији.
Север, који је напредовао кроз Италију, је склопио договор са преторијанцима да их неће казнити ако убију Јулијана. Убрзо је сенат Севера прогласио за цара.
Север је победио Нигера у биткама код Кизика, Никеје и Иса 194. где му је задао коначни пораз.
Албина, који је у почетку био Северов савезник, Север је победио тек 196. код Лугдунума

23. Година шест царева-238.

24. Година шест царева-238.
У северној Африци је 238. избила побуна против Максимина Трачанина коју су водили отац и син Гордијан I и Гордијан II. Они су сами себе прозвали царевима и били су савладари. Њихов устанак је угушен за мање од месец дана.
Међутим, сенат је Трачанина прогласио за државног непријатеља и за цареве прогласио Пупијена и Балбина. Трачанин је покушао да угуши побуну али је његова воска мзаустављена код Аквилеје где су га његове, до недавно присталице, убиле.
Убрзо су почеле свађе између Пупијена и Балбина да би на крају интервенисала преторијанска гарда и убила обијцу а за цара прогласила Гордијана III.

25. ИЗВОРИ
Julius Caesar (1869). Wikisource link to Commentaries on the Civil War. Trans. William Alexander McDevitte and W. S. Bohn. New York: Harper & Brothers. Wikisource. (print: Penguin Books, 1976, (tr. Jane Mitchell), ISBN )
Julius Caesar (1869). Wikisource link to The Alexandrian War. Trans. William Alexander McDevitte and W. S. Bohn. New York: Harper & Brothers. Wikisource.
Julius Caesar (1869). Wikisource link to The African War. Trans. William Alexander McDevitte and W. S. Bohn. New York: Harper & Brothers. Wikisource.
Julius Caesar (1869). Wikisource link to The Spanish War. Trans. William Alexander McDevitte and W. S. Bohn. New York: Harper & Brothers. Wikisource.
Cassius Dio. The Roman History at Project Gutenberg (print: Penguin Books, 1987, ISBN )
Florus (1889). Wikisource link to Epitome of Roman History. Trans. John Selby Watson. London: George Bell & Sons. Wikisource.
Livy (1905). Wikisource link to From the Founding of the City. Trans. Canon Roberts. Wikisource. (print: Book 1 as The Rise of Rome, Oxford University Press, 1998, ISBN )
Jordanes. The Origin and Deeds of the Goths at Project Gutenberg
Plutarch. Wikisource link to Lives. Trans. John Dryden. Wikisource. (print: Jacques Amyot and Thomas North (tr.), Plutarch, Lives of the Noble Grecians and Romans, Southern Illinois University Press, 1963, ISBN )
Polybius: The Rise of the Roman Empire at LacusCurtius (print: Harvard University Press, (Translation by W. R. Paton), unknown ISBN
Procopius. Wikisource link to History of the Wars. Trans. Henry Bronson Dewing. Wikisource.
Sallust. Conspiracy of Catiline and the Jurgurthine War at Project Gutenberg (print: John Carew Rolfe (tr.), Sallust, Loeb Classical Library, 1940, ISBN )
Tacitus (1876). Wikisource link to Annals. Trans. Alfred John Church & William Jackson Brodribb. New York: Random House, Inc.. Wikisource.
Tacitus (1876). Wikisource link to The Histories. Trans. Alfred John Church & William Jackson Brodribb. New York: Random House, Inc.. Wikisource. (print: Penguin Books, 1975, ISBN )

26. АУТОРИ: Андреј Сабљић 2/2 Милош Цокић 2/2 Лука Ђуровић 2/2
Лазар Миливојевић 2/2