Манастир Д раговић Monastery Dragovi ć

Манастир Драговић је био пуст седамдесет година, а онда га је, када је добио дозволу млетачке владе, обновио епископ Никодим Бусовић. Тих година Млечани су заузели велики дио Цетинске крајине, па чак и неке предјеле Босне. Једно кратко вријеме манастир Драговић био је сједиште далматинске епархије. Али убрзо затим, године Далибатан – паша продро је са војском у те крајеве, тако да је манастир поново пострадао. Монаси су напустили манастир, и прешли на територију Млетачке Републике. Млетачка влада их је прихватила и осигурала им смјештај у селу Брибиру. Декретом године, додјелила им је стару православну цркву посвећену Рођењу Светог Јована Крститеља и нешто земље, са уговорм да о свом трошку обнове цркву и саграде манастир, а земљу да обрађују. Међутим, послије Карловачког мира године, Цетинска крајина је потпала под млетачку власт, па су се монаси Драговића вратили у свој манастир и започели његову обнову, али није познато какве и колико преправки је извршено.

У извору из године, говори се да је манастир пострадао у посљедњем млетачко – турском рату ( ) и да је епископ Стефан Љубибратић подигао нову цркву и покрио је циглама године, али се не зна да ли се податак о новој цркви односи на обнову коју је извео Никодим Бусовић, или је у том рату манастир поново толико пострадао, да га је било потребно поново подизати. Епископ Стефан Љубибратић је тада сједиште епархије поново пребацио у Драговић. Почетком 18. вијека повећала се бројност братства, а повећао се и број посједа. Тада је обновљен и уобличен цијели манастирски комплекс, створено је велико четвероугаоно двориште, окружено високим каменим зидом, на којег су се наслањале ћелије и остале манастирске зграде. Тада је измјештена и капела свете Петке, која није могла да се одржи у недовољно јаком звонику. Црква је поправљана и преправљана и у 19. и 20. вијеку, али у основи изглед цркве манастира Драговића није мијењан од првих деценија 18. вијека, па све до педестих година 20. вијека. Црква је била мала једнобродна грађевина, најједноставније просторне схеме, на истоку се завршавала полукружном апсидом, а на западу звоником на преслицу који је саграђен умјесто некадашњег великог звоника. У зидове цркве, као и у остала манастирска здања, било је уграђено, доста камених плоча, односно сполија које потичу са оближњих античких, тачније римских локалитета са којих је одношен и камен који је употребљаван за градњу манaстира.

Како су од свог настанка изгледали главна црква – католикон, као и зграде потребне за функционисање овог манастира, није нам познато. На овом првом локалитету, на којем се налазио манастир Драговић јасно се види неколико грађевинских фаза, а не баш темељна археолошка ископавања поткријепила су претпоставке о раносредњовјековној градњи на овом локалитету. Осим због честих ратних разарања, обнове и поправке зидова и темеља, биле су стално потребне и због влажног, тј. подводног тла, односно грађевински нестабилног терена на којем је манастир саграђен. Његове зграде су због тог биле склоне рушењу, па су монаси Драговића одлучили да манастир измјесте на боље и погодније мјесто. Ту одлуку први је одлучио да спроведе у дјело драговићки јеромонах Викентије Стојисављевић, који је добио дозволу од млетачких власти и године отпочео градњу новог манастира на мјесту званом „Виногради“, које је било сјеверозападно, недалеко од старог манастира. Због несугласица међу братијом, која није била сагласна са тим, радови су били прекинути, а дио који је био саграђен, нешто касније је страдао у пожару. Пошто су се манастирске зграде почеле рушити, на том истом мјесту, године, за вријеме игумана Јеротеја Ковачевића и залагањем и трудом епископа Герасима Петрановића, настављена је градња. Године ударен је темељ новој цркви, која је заједно са манастиром освећена године при архимандриту Илариону Торбици. Ова новоподигнута црква била је доста велика, једнобродна грађевина која се на истоку завршавала полукружном апсидом, а изнад западног травеја био је конструисан висок звоник.

Брига за стари манастир је настављена и касније, те је уколико би то било потребно он и обнављан, а понекад, нарочито у одређене празничне дане, у њему се и служило. У току Другог свјетског рата манастир је поново страдао, уништени су манастирски конаци. Године 1954., због изградње хидроелектране на Цетини, манастир је поново измјештен, на брдо, југоисточно од локације старог манастира, а више хиљада српског православног народа који је ту живио је расељено. Остаци оба стара манастира, као и гробље, потопљени су новонасталим акумулационим језером, подизањем бране Перуча. Манастирско имање је такође потопљено, тако да је манастир остао без земље.

Нова, данашња црква, која је освећена године, изграђена је једним дијелом од материјала преузетог са „другог“ манастира. Ријеч је о једнобродној грађевини, која се на истоку завршава полукружном апсидом, а уз западни зид саграђен је четвороугаони звоник. Одмах поред цркве, на сјеверној страни, саграђена је, односно пренешена је капела свете Петке, која се налазила на старом црквишту Драговића, a jужно од цркве, подигнути су манастирски конаци.

Познато је да су се на иконостасу манастирске цркве некада налазиле четири престоне иконе и то иконе Христа Великог архијереја, Богородице Страсне (Madre della Passione), светог Јована Крститеља и арханђела Михаила, које су чиниле Деизис, а изнад њих су биле три иконе, а то су икона са представом Тајне вечере, Молитва у Гетсиманском врту и икона са представом Рођења Пресвете Богородице. Ове иконе се датирају у 17. и 18. вијек, а све оне су у 18. вијеку оковане у сребро. Данас се на иконостасу налазе само двије од тих икона, а то су икона Христа Великог архијереја и икона Богородице Страсне, а на иконостас су године додате и иконе арханђела Михаила и светог Јована Крститеља, рад сестринства Тројеручице из Шибеника.

Данас се са сигурношћу не може утврдити што се све налазило у ризници манастира Драговића. Осим врло честих пустошења овог манастира, доста црквених драгоцјености прењели су и монаси у манастир Грабовац. Године један дио ризнице је покраден и уништен, а за велики број предмета који су се у њој до тада налазили, се не зна гдје су данас. Дио драгоцјености је ипак прењет у Србију гдје је сачуван. Манастирску ризницу данас чини неколико икона, које у највећем броју потичу из 18. вијека, а сликане су или у локалним сјеверно-далматинским радионицама или су добављане из Венеције, затим неколико антиминса, међу којима се посебно истиче антиминс који је рад Христифора Жефаровића из 18. вијека, као и многобројни вриједни предмети, дјела примјењене умјетности, који нам свједоче о духовном богаству и историји овог манастира и народа који је долазио у њега.

Посебну вриједност представља збирка рукописних и штампаних богослужбених књига које се датирају од 16. до 19. вијека.

Године за манастир су опет дошла тешка времена. Доживио је велико страдање, остао је без монаштва, које се повукло заједно са српским народом, опустошен је, црква је претворена у шталу, а манастирски конаци су порушени. Тек године, манастир је поново оживио и почела је његова обнова.

Године манастирску цркву фрескописао је Зоран Гребенаровић са својим сарадницима.

У сјећању остаје велики број поштованих игумана и монаха овог манастира, који су током своје дуге историје били заслужни за обнову и напредак манастира, а њима се у данашње вријеме придружују епископ далматински Фотије, игуман Варсонуфије (Рашковић) и јеромонах Јован (Ковачевић), чијим се трудом и залагањем манастир поново обнавља.

MONASTERY DRAGOVIĆ Serbian people from Bosnia started to inhabit the region of Dalmatia at the end of the 14th century. It is believed that in 1395 they built monastery Dragović and its church dedicated to the Nativity of the Theotokos. During the 15th and 16th century, the monastery was raided several times by the Ottoman Turks. Nevertheless, the first certain facts about this sanctuary were written in 1593 by Abbot Pajsije in his annals of monastery Grabovac. In 1585, because of great femine, the people of Cetinska krajina together with five monks of monastery Dragović left to Hungary and founded monastery Grabovac. Inspite of these circumstances, Dragović was not completely deserted. Namely, three monks decided to stay in the monastery, and they somehow managed to reconstruct Dragović. Unfortunately, in 1619, the monastery was raided by the Turks. It was then that complete Dragović brotherhood, which now counted ten monks, was forced to go to monastery Grabovac. Monastery Dragović was now deserted for seventy years. In 1694, Bishop Nikodim (Busović) renewed the entire monstery after he had gained the permittion from the Venetian government. Thus, for a short period of time, the mo nastery was a See of Dalmatian Diocese. In 1698, Dragović was again devastated by the Ottoman Turks and the monks found refuge on Venetian territory, in the village of Bribir. Next year, the Venetian government gifted the Dragović brotherhood an old Orthodox church dedicated to the Nativity of St. John the Baptist and a good soil to build a new monastery. In 1699, after the Treaty of Karlovac, the Ottomans lost most of southern Croatia, so the monks were free to return to Dragović and begin the new reconstruction of the monastery.

According to the Manuscripts from 1758, Bishop Stefan (Ljubibratić) built a new church and the See of Dalmatian Diocese was again moved to Dragović. In the 18th century, the complete monastery complex was reconstructed. In that period the chapel of St. Paraskeva was moved out of the bell-tower. During the 19th and 20th century, the church was repaired, but its complete appearance was not changed from the 18th until the 20th century. The grounds on which Dragović rested were highly unstable and this, together with increasing moist, convinced the monks to move the monastery to a better location. With Venetian permission, in 1777 hieromonk Vikentije (Stojisavljević) began to build the new monastery in the Vinogradi, not far away from the old monastery. The reconstruction of the monastery lasted very long and was financially exhausting, until prior Jerotej Kovačević finally finished it. Thus, it was opened again on 20 August During the Second World War, the monastery was again devastated. In 1954, when the artificial lake for the hydroelectric power station Peruča had been made, monastery Dragović was again moved on a hill not far from the old fortress called Gradina, and few thousands of Orthodox Serbs were depopulated. Complete monastery property and cemetery were deluged, so the monastery was left without its property. The monastery church was built with the material taken from “the first” monastery, and it was consecrated in 1959.

The iconostasis of the monastery church was well- known for the four throne icons of Our Lord Jesus Christ (Archpriest), the Theotokos (Madre della Passione), St. John the Baptist and Archangel Michael. These icons formed the Deisis composition, and above them were three more icons: the Mystical Supper, Prayer in Gethsemane and the Nativity of the Theotokos. Unfortunately, only two of these icons have been preserved. In 2009, two more icons were placed: the icons of the Archangel Michael and St. John the Baptist, the work of the Sisterhood of Trojeručica from Šibenik. It is very hard to give precise information on the treasury of monastery Dragović. In 1995, one part of the treasury was stolen and destroyed, and the other was transported to Serbia. Today, the monastery treasury consists of several icons (mostly from the 18th century), that were painted in North Dalmatia or Venetia; several antimensions (the most important is the antimension of Hristifor Džefarović from the 18 th century); as well as numerous precious works of applied art, that witness immense spiritual culture and history of this monastery. Special part of the monastery treasury belongs to manuscripts and numerous printed service books, which date back to the period from the 16 th to 19 th century. In 1995, monastery Dragović to get her with the people of Cetinska krajina went through one more suffering. The monastery was deserted, the church was turned in to a stable, and a refectory was devastated. In 2004, the monastery was reopened and a new phase of reconstruction started. In the period from 2007 to 2008, the monastery church was frescopainted by Zoran Grebenarović and his colleagues. The history of monastery Dragović is famous for it sreverend abbots and monks that dedicated their lives to theo gress and reconstruction of this monastery. Today, that place belongs to Bishopof Dalmatia Fotije, Abbot Varsonufije ( Rašković) and hieromonk Jovan (Kovačević).

СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА Г. Г. ФОТИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Издаје: ИСТИНА издавачка установа Епархије далматинске Штампа: ФинеГраф, Београд Фотографије: Драган Боснић Архива Епархије далматинске Текст: Сњежана Орловић Манастир Драговић Врлика Кољани Тел: / Тел: / www: eparhija-dalmatinska.hr