BOTANIKA Nastavnik: Prof. dr Dragica Obratov – Petković

BOTANIKA Nastavnik: Prof. dr Dragica Obratov – Petković
Saradnik: dr Ivana Bjedov Br. časova: 3+3 ESPB 7

Botanika - nauka o biljkama. Botane (gr.) - trava, biljka.
Drugi naziv fitologija (gr. Fitos-biljka, logos-nauka). Botanika sa zoologijom i antropologijom čini celinu – nauku o životu pod nazivom Biologija. Sva živa bića pored razlika koje ih čine specifičnim imaju i veliki broj zajedničkih osobina.

Genetski kontinuitet. Osnovno svojstvo života tj
Genetski kontinuitet. Osnovno svojstvo života tj. sposobnost stvaranja genetički identičnih kopija, što se ostvaruje na molekularnom, ćelijskom i nivou organizma. Samostalna sinteza sastavnih delova. Ostvaruje se na biohemijskom i fiziološkom nivou u procesima rastenja i razvića. Zajednička hemijska građa. Na bazi makromolekula (proteina i nukleinskih kiselina). Zajednički hemijski procesi. Metabolizam (anabolizam, katabolizam). Termodinamička nestabilnost. Biološki sistemi su otvoreni sistemi. Za održanje biološke stabilnosti poseduju regulatorne mehanizme za kontrolu (genetsku, biohemijsku i strukturnu). Nadražljivost. Sposobnost prijema draži i adekvatno reagovanje. Promenljivost. Reakcija na uticaje spoljašnje sredine promenom unutrašnjih i spoljašnjih aktivnosti. Adaptivnost. Sposobnost živih bića da se prilagode promenama spoljašnje sredine. Celularna organizacija.

Pored zajedničkih osobina između biljaka i životinja postoji i niz razlika. Te razlike su veoma male kod najprostijih biljaka i životinja, a kod onih na višem stupnju organizacije su upadljivo primetne. Biljke Životinje 1. Ćelije imaju ćelijski zid 1. Ćelije bez ćelijskog zida 2. Imaju hlorofil Nemaju hlorofil 3. Autotrofne Heterotrofne 4. Neposredno korišćenje sunčeve energije 4. Korišćenje sunčeve energije preko biljaka 5. Neograničeno rastenje 5. Ograničeno rastenje 6. Uglavnom pričvrsćene za podlogu 6. Kretanje Ove razlike su relativne i ne odnose se na sve biljke i životinje. Odstupanja postoje sa obzirom na veliku brojnost i raznovrsnost biljnih i životinjskih organizama.

Biljke (zelene sa hlorofilom) su jedini organizmi proizvođači složenih organskih materija (fotosinteza) i imaju veliki značaj u prirodi i životu svih živih bića. Proizvodnja organskih materija (fotosinteza). Akumulacija sunčeve energije. Bogaćenje atmosfere kiseonikom. Produkti biljaka koji se koriste kao sirovine u industriji ili alternativnoj medicini.

CITOLOGIJA Citologija - nauka o građi i funkciji ćelije. Ćelija - jedinica života i osnova građe, razvića i funkcionisanja svih organizama. Razmena materija i promet energije, rastenje, razviće, nadražljivost, razmnožavanje, naslednost, promenljivost, prilagođavanje, kretanje i dr. se odvijaju na nivou ćelije.

ĆELIJA GRAĐA BILJNE ĆELIJE Biljna ćelija se definiše kao jedinica biološke aktivnosti ograničena ćelijskim zidom, sposobna za samoreprodukciju u sredini u kojoj nema drugih živih sistema. Sastoji se od živog sadržaja - protoplasta opkoljenog zidom. Protoplast predstavlja glavni deo ćelije i obuhvata sledeće komponente tj. organele: citoplazmu, jedro, plastide, mitohondrije, endoplazmatični retikulum, Goldži aparat, sferozome, lizozome, mikrozome, ribozome i mikrotubule, endoplazmatični retikulum (ER), mikrotelašca, mikrocevčice (mikrotubuli). U protoplastu biljnih ćelija nalazi se jedna ili nekoliko vakuola, ispunjenih vodom, u kojoj su rastvorene neorganske i organske supstance.

Oblik i veličina ćelija
Ćelije variraju po veličini i obliku. Često imaju specijalizovane uloge u vezi sa oblikom. Ćelije mogu imati loptast, elipsoidan, prizmatičan ili cilindričan oblik. U telu viših biljaka likina vlakna, izgrađena od jedne ćelije, imaju oblik vretena. I pored raznovrsnosti oblika, razlikujemo dva osnovna tipa ćelija: parenhimske i prozenhimske. Parenhimske ćelije - približno jednake sve tri prostorne dimenzije. Prozenhimske ćelije - veća dužina od širine i visine, na vrhovima zašiljene. Relativno krupne ćelije kod viših biljaka su traheidi, likina vlakna (kod ramije 550 mm) i mlečne ćelije. U proseku veličina parenhimskih ćelija viših biljaka je u granicama od m.

ĆELIJSKE MEMBRANE Većina ćelijskih organela poseduje membrane (endoplazmatični retikulum, jedro, mitohondrije, Goldžijev aparat, plastidi, citoplazma). Dijametar ćelijskih membrana najčešće iznosi samo 10 nm. Obično sadrže tri sloja: središnji koji je prosvetljen, a po obodima nešto tamniji (jer se tamnije prikazuju polarne grupe fosfolipida) i oko njih dva sloja proteina.

PLAZMALEMA Tanak spoljašnji sloj citoplazme između zidova ćelije i osnovne citoplazme. Javlja se kao plazmatična tvorevina bez organela. Debljina do 1nm. Na poprečnom preseku se vidi kao svetlija zona. Funkcije Polupropustlljivost-razmena materija Kontrola resorpcije i ekskrecije Sposobnost enzimatskog razlaganja supstrata. Pinocitoza - obrazovanja invaginacija- manjih ili većih vezikula u unutrašnjosti citoplazme.

TONOPLAST Potpuno razvijene biljne ćelije obično obrazuju krupnu centralnu vakuolu. Ona je obavijena semipermeabilnom membranom koja se naziva tonoplast. Tonoplast je znatno čvršći od plazmaleme, ali je sličnih fizioloških svojstava. Tonoplast se sastoji od tri sloja, od kojih je najdeblji okrenut ka osnovnoj plazmi, a najtanji prema vakuoli. Iz izloženog se može zaključiti da je u pogledu propustljivosti ćelijski zid potpuno propustljiv (holopermeabilan), što znači da ne čini smetnju procesima difuzije; plazmalema je polupropustljiva i ima selektivnu moć propuštanja, a tonoplast može čak i da sprečava difuziju, mada je i on polupropustljiv (semipermeabilan). tonoplast

FUNKCIJA MEMBRANA Regulacija prometa supstanci. Zavisi od hemizma i strukture, kao i potrebe ćelija za odredjenim supstancama. Primanje fizičkih i hemijskih draži, signala i informacija iz spoljne sredine.

CITOPLAZMA Citoplazma - bezbojna prozračna supstanca. U meristemskim i mladim ćelijama ispunjava njihovu unutrašnjost. U starijim, diferenciranim ćelijama, obrazuje se jedna ili veći broj vakuola, te se citoplazma najčešće nalazi uz zidove ćelija. Prelama svetlost jače od vode. Specifična težina citoplazme je i 1,055. Konzistencija varira od vodenog sol - stanja, svojstvenog mnogim aktivnim ćelijama,do gustog gel - stanja, svojstvenog citoplazmi spora ili semena. Morfološki se razlikuju tri dela: Plazmalema - uzana zona uz zidove ćelije, tj. zona između osnovne citoplazme i zidova ćelije. Mezoplazma -osnovna plazma. Tonoplast - veoma uzana membrana između vakuole i osnovne plazme. Organele su smeštene u osnovnoj plazmi - citoplazmi.

Hemijski sastav citoplazme
Citoplazma - složen kompleks jedinjenja, sa većom ili manjom količinom vode. Organizovana koloidna smeša različitih organskih i neorganskih jedinjenja, koja mogu biti rastvorena ili delimično u čvrstom stanju. Hemijski sastav veoma promenljiv, različita hemijska jedinjenja (različiti hemijski procesi). Sadržaj vode u citoplazmi %, kod vodenih biljaka i do 98%, u sporama i semenima oko 5-15%. Procesi u živoj ćeliji strogo su usaglašeni i uslovljavaju normalnu životnu aktivnost.

Konstitucione supstance
Proteini 40-50%. Lipidi 2-3%. Ugljeni hidrati 15-20%. Lipidi sa proteinima obrazuju lipoproteine. Zbog polarne građe molekula lipidi mogu da stupaju u reakcije kako sa hidrofilnim tako i hidrofobnim supstancama, te imaju veliku ulogu i u izgradnji graničnih slojeva citoplazme.

Fiziološki aktivne supstance
Elektroliti Učestvuju u regulisanju vodenog kapaciteta u citoplazmi kao i u stanju u graničnim slojevima. Soli brojnih neorganskih kiselina. Fiziološki aktivne supstance Enzimi- regulisanje razmene supstanci. Aktivnost vrlo usko specijalizovana. Vitamini Hormoni i druge materije.

Sekundarni, intermedijarni produkti razmene materija
Prenosioci energije Fosfati Adenozindifosforna kiselina (ADP) Adenozintrifosforna kiselina (ATP). Sekundarni, intermedijarni produkti razmene materija Nastaju pri procesu razmene materija. Nagomilavaju se u citoplazmi ili u vakuolama ili se izlučuju iz ćelije.

Fizička svojstva citoplazme
Viskozitet Citoplazma prima vodu, ali se ne meša sa njom, ne rasplinjava se. Viskozitet je različit kod različitih vrsta. 10-12 puta veći od viskoziteta vode. Kod vodenih biljaka je znatno niži, 5-6 puta veći od vode. U ćelijama vegetativnih organa mladih biljaka viskozitet je nizak, rastenjem se postepeno uvećava. Za vreme cvetanja vrednost opada da bi posle cvetanja opet rasla. Naročito visok viskozitet ima citoplazma u cvetnim listićima. Elastičnost citoplazme Živa citoplazma je veoma elastična. Odvojena od ćelijskog zida zauzima loptast oblik.

Kretanje citoplazme Rotaciono i cirkulaciono. Rotaciono kretanje U ćelijama sa krupnom, centralno postavljenom vakuolom. Kretanje u jednom pravcu-kružno. Brzina kretanja na sobnoj temperaturi m u sekundi. Cirkulaciono kretanje U ćelijama u kojima se citoplazma nalazi između vakuole i zidova i u citoplazmatičnim koncima. Kretanja tankim strujama u različitim pravcima. Vrlo energično kretanje vrši se u dlakama mladih izdanaka tikve, žarnim dlakama koprive i dr. Spoljašnji uslovi koji utiču na kretanje citoplazme: temperatura svetlost količina kiseonika i dr.

ĆELIJSKE ORGANELE Nemembranske Jednomembranske Dvomembranske Nemembranske organele, organele bez membrana (ribozomi, mikrotubule). Jednomembranske organele - jedna membrana, strukturno predstavljaju vakuolarni sistem (endoplazmatični retikulum, Goldži aparat, lizozomi, sferozomi i mikrozomi). Dvomembranske organele obavijene dvema membranama (mitohondrije i plastidi). U ovu grupu spada i jedro koje ima dve membrane, s tim što spoljna membrana može prelaziti u membrane endoplazmatičnog retikuluma.

NEMEMBRANSKE ORGANELE
RIBOZOMI Ribozomi se u diferenciranim ćelijama nalaze vezani za membranu endoplazmatičnog retikuluma ka citoplazmatičnoj strani. Međutim, u mnogim mladim meristemskim ćelijama ribozomi leže slobodni u citoplazmi. Prvi su označeni kao monozomi, a drugi poliribozomi ili polizomi. Veličina ribozoma je različita. Po mestu postanka i veličini oni se dele na: jedrove, citoplazmatične, plastidne i mitohondrijalne. Ribozomi ne napuštaju svoju životnu sredinu, iako membrane navedenih organela sadrže pore čija bi veličina dozvoljavala njihov prelazak. Ribozomi su sastavljeni od 40% proteina i 60% RNK. Ribozomi (monozomi) i poliribozomi (polizomi) predstavljaju mesta sinteze proteina. Informaciona RNK (iRNK ili mRNK) prenosi genetičke informacije iz dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) pomoću tripleta kodova na ribozome. U ribozomima se aminokiseline, donete transportnom RNK (tRNK) ređaju po kodiranom redosledu dajući polipeptidni lanac. U početku se mislilo da su ribozomi loptasta telašca, ali je kasnijim istraživanjima dokazano da se sastoje iz jednog većeg lučno povijenog dela i jednog manjeg eliptičnog telašca koje naleže na njega gradeći zajedno loptasto telašce.

MIKROCEVČICE (mikrotubule)
Mikrocevčice (mikros - mali i tubus - cev). Konstatovane kako u biljnim, tako i u životinjskim ćelijama. Naročito uočljive u aktivnim parenhimskim i meristemskim biljnim ćelijama. Dužina do 25 nm. Izgrađene od 13 podjedinica ili odvojenih delova. Sastav: proteinske globularne čestice, prave i krute. U aktivnim ćelijama smeštene u perifernim delovima citoplazme, neposredno uz plazmalemu. Funkcija u ćeliji: Učestvuju u izgradnji deobnog vretena za vreme citokineze. U transportu, odnosno razmeni materija između ćelija. Vrše slaganje celuloznih mikrofibrila u ćelijskim zidovima. Daju protoplastu jednu vrstu citoskeleta. Osnovni elementi u građi bičeva i cilija mnogih organizama ili njihovih polnih ćlija.

JEDNOMEMBRANSKE ORGANELE ENDOPLAZMATIČNI RETIKULUM (ER)
Sistem kanala (tubuli), vezikula i cisterni (lamela) međusobno povezanih u citoplazmi. U unutrašnjosti se nalazi tečnost ili “intercisternska faza”, kontinuiran sistem šupljina, koji povezuje plazmalemu ćelije sa jedrovom opnom. Funkcija u ćeliji: Učestvuje u nizu biohemijskih procesa u ćeliji Sinteza, prenošenje i razmena supstanci Učestvuje u nekim enzimatskim procesima. U mladim, meristemskim ćelijama, retikulum je slabo zastupljen, a sa rastenjem ćelija dolazi do povećanja količine retikuluma. U starim ćelijama, sa smanjenim procesom metabolizma, retikulum je redak.

ribozomi membrane RER-a
U pojedinim ćelijama na spoljašnjoj strani endoplazmatičnog retikuluma nalaze se pričvršćeni ribozomi, pa je takav ER nazvan hrapav (RER) i ima važnu ulogu u sintezi proteina. ribozomi membrane RER-a

U većini ćelija nalazi se ER bez ribozoma i on je označen kao gladak (SER).
Gladak endoplazmatični retikulum karakterističan za neaktivne ili bar manje aktivne ćelije. Kod meristemskih ćelija, u doba zime na retikulumu nema ribozoma i kambijum miruje. Međutim, s proleća, kada počinje aktivan rad kambijuma i debljanje stabla, ribozomi se udružuju u poliribozome ili se pričvršćuju za endoplazmatični retikulum, koji prelazi iz glatkog u hrapav.

GOLDŽI-APARAT-diktiozomi
Sastoji se od serije koncentrično uvijenih naslaganih cisterni (3-15), vakuola i vezikula. Funkcija u ćeliji: U žlezdanim ćelijama postoji korelacija između sekrecije sluzi i Goldži - aparata. Polimerizacija ugljenih hidrata. Sinteza supstanci za ćelijski zid: polisaharidi, pektini i hemiceluloza. Sinteza sluzi Broj diktiozoma zavisi od uloge i fiziološkog stanja ćelije, a može biti od nekoliko do nekoliko stotina. Najvećih je razmera u ćelijama, ili delovima ćelija, u kojima je izražena aktivnost sinteze: u žlezdanim ćelijama ili u meristemskim ćelijama za vreme deobe.

MIKROZOMI (mikrotelašca)
LIZOZOMI Sastoje se od membrane lipoproteinske prirode, guste granularne strome i velike vakuole u centru. U ovom stadijumu one izgledaju kao kesice i sadrže hidrolitičke enzime, kiselu fosfatazu, ribonukleazu, dezoksiribonukleazu i glukoronazu. Funkcija u ćeliji: Obrazovanje hranljivih vakuola za intracelularnu digestiju. SFEROZOMI Granule veličine 0,5 m. Smatraju se enzimatski aktivnim organelama koje sadrže citohrom oksidazu. Izgrađuju aminokiseline i proteine. MIKROZOMI (mikrotelašca) Telašca obavijena prostom membranom, prečnika 0,5-1,5 m, najčešće sferičnog oblika.

DVOMEMBRANSKE ORGANELE
MITOHONDRIJE Nalaze se i u biljnim i u životinjskim ćelijama. Naziv grčki mitos -konac i hondrio zrnce, granula. Oblik: elipsast, trakast ili diskolik. Obavijene dvojnom membranom, unutrašnjom i spoljašnjom. Građa: Spoljašnja membrana: odvaja mitohondriju od osnovne plazme. Unutrašnja membrana: zatvara mitohondrijalnu plazmu (matrix), hondrioplazmu. Perihondrijalni prostor: prostor koji dve mitohondrijalne membrane zatvaraju između sebe. Ispunjen je jednom vrstom tečnosti slične serumu. Širina ovog prostora ne prelazi 10 nm. Površina unutrašnje membrane mitohondrije je znatno uvećana u odnosu na spoljašnju. Unutrašnja membrana obrazuje izraštaje-invaginacije. U mitohondrijama životinjskih ćelija izraštaji su u obliku krista, a u biljnim ćelijama u obliku tubula ili cevčica. Kod gljiva se u mitohondrijama obrazuju i kriste i tubule.

Na spoljašnjoj strani tubula, tj
Na spoljašnjoj strani tubula, tj. ka stromi mitohondrije, nalaze se čestice sa drščicama, oksizomi. U njima se nalaze citohromi. Broj mitohondrija u ćeliji zavisi od intenziteta njenog metabolizma. Žlezdane ćelije imaju daleko veći broj mitohondrija u poređenju sa nekim drugim tkivima. Mitohondrije se nalaze po čitavoj citoplazmi, ali se ponekad mogu grupisati oko jedra ili nekih drugih aktivnih centara ćelije. Uloga: Mitohondrije su najvažniji proizvođači ATP, s pravom se mogu smatrati centrima za dobijanje energije iz procesa disanja. Regulišu procese razlaganja i izgradnje organskih materija. One su centri dehidrogenacije. Predstavljaju posebne organele, koje se razmnožavaju autoreprodukcijom. Nekim naučnicima je pošlo za rukom da u eksperimentima X-zracima unište mitohondrije, ali su u ćeliji obrazovane nove. One su, dakle, autonomne organele koje žive u simbiozi sa ćelijom ili zavise od jedra, pa su možda čak i pod njegovom kontrolom. Deoba mitohondrija se odvija na dva načina: obrazovanjem septi ili pregrada, kojom se dobijaju dve ili više mitohondrija, ili konstrikcijom po sredini mitohondrije ili pupljenjem,

PLASTIDI Nalaze se u tipičnoj biljnoj ćeliji. Odvojeni od citoplazme sopstvenom membranom. U embrionalnim ćelijama nalaze se u obliku proplastida. Nosioci bojenih materija, pigmenata, nazivaju se i hromatofori hromos- boja i ferro-nositi). Svi plastidi su klasifikovani u tri grupe: leukoplasti (leucos= bezbojan) hloroplasti (hloros = zelen) hromoplasti (hromos = boja).

Međusobno srodni, jedna vrsta može pod određenim uslovima, naročito dok su u mlađim stadijumima, da pređe u drugu. Leukoplasti mogu preći u hloroplaste i dobiti pigment hlorofil. Hloroplasti mogu preći u hromoplaste, što znači postati žućkasti ili crveni. hloroplasti leukoplasti hromoplasti U plastidima (hloroplastima) razvija se veliki broj paralelno postavljenih invaginacija koje se nazivaju tilakoidi (grčki thylakoides - sličan vreći, vrećast). Neki tilakoidi se odvajaju od unutrašnje membrane plastida, pa se po više njih skuplja gradeći granu. Spone između pojedinih grana nazivaju se lamela tilakoidi, a neodvojeni tilakoidi, stroma lamele, ostaju kao invaginacija i prolaze duž većeg dela plastida.

Hloroplasti Oblik: elipsoidan ili sočivast. Veličina: 3-10 μm i prečnika 1-3 μm. Broj u ćeliji: različit od 1 kod Selaginella, do 15, 50, 100…. Građa: -dvojna membrana, -tečna masa unutar membrana označena kao stroma i -složeni lamelarni sistem. U stromi se nalazi hloroplastna DNK. Hemijska građa: glavne komponente: -proteini -lipidi -pigmenti -neznatnih količina RNK i DNK.

Invaginacije unutrašnje membrane, ili tilakoidi, grade lamele, a odvojeni tilakoidi grane Na tilakoidima se nalaze ovalna telašca kvantozomi, dimenzija nm. U kvantozomima je smešten pigment hlorofil. U procesu polnog razmnožavanja biljaka plastidi se prenose iz generacije u generaciju preko polnih ćelija u obliku proplastida. Plastidi sadrže specijalan oblik ili plastidnu dezoksiribonukleinsku kiselinu (pDNK), koja se od jedrove DNK razlikuje po količini baza i gustini. Ova kiselina je sastavljena od dva lanca, a replikuje se pomoću specifične plastidne RNK polimeraze.

U hloroplastima zelenih biljaka nalaze se 4 vrste pigmenata:
hlorofil a i b karoteni ksantofili. Količinski odnos hlorofila a:b=3:1. Karoteni i ksantofil se nalaze u nešto manjim količinama. Atom magnezijuma u hlorofilu zauzima centralno mesto. On je povezan sa 4 atoma azota, koji ulaze u sastav heterocikličnog jedinjenja iz grupe pirola, tj. magnezijum je vezan za 4 pirolova jezgra. Hlorofil je po građi veoma sličan hemoglobinu krvi, samo što u molekulu hemoglobina centralno mesto umesto magnezijuma zauzeo atom gvožđa.

Ukupna količina hlorofila u biljkama u proseku iznosi oko 1% od suve materije biljke.
Odnos hlorofila a prema hlorofilu b kod biljaka koje sadrže oba pigmenta varira od vrste do vrste, a uslovljen je i ekološkim prilikama. Kod viših biljaka taj odnos se kreće od 2:1 do 5:1, sa najmanjom razlikom kod biljaka zasenčenih staništa, a velikom kod vrste alpskih i svetlih staništa. Hlorofil svih vrsta je potpuno jednak. Osnovni hemizam, obrazovanje organskih jedinjenja u procesu fotosinteze, isti je kod svih biljaka. Ovaj proces se odvija u hloroplastima, zahvaljujući prisustvu pigmenata hlorofila.

U biljkama se nalazi pet vrsta hlorofila: a, b, c, d, e.
Hlorofil a se nalazi kod svih algi i viših biljaka. Sve više biljke i neke alge imaju hlorofil a i b. Kod drugih algi sreću se ostale vrste hlorofila (c, d i e). Pored hlorofila u hloroplastima se nalaze i drugi pigmenti: karoteni ksantofili i fikobilini. Karoten i ksantofil ne učestvuju u procesima fotosinteze. Oni imaju ulogu filtera svetlosnih zrakova, štiteći hlorofil od fotooksidacije pri izlaganju hloroplasta jakoj svetlosti.

Za obrazovanje hlorofila u plastidima potrebno je:
Magnezijum. Atom Mg se nalazi u centru molekula hlorofila. Magnezijuma u zemljištu ima u dovoljnim količinama. Gvožđe. Ima ulogu katalizatora. Svetlost. Ako biljke rastu u mraku postaju bledožute, imaju jako izdužene internodije stabla i grana, a listovi su im sitni i zakržljali. Ovakve biljke nemaju dovoljno mehaničkih elemenata i vrlo su krte, a poremećaj se naziva etiolman (etiolement). Iznošenjem na svetlost etiolirane biljke se brzo oporavljaju. Za obrazovanje hlorofila najpogodnija je difuzna svetlost. Direktna svetlost ubrzava obrazovanje hlorofila, ali često izaziva i njegovo razaranje. Kod algi, mahovina i paprati hlorofil može nastati i pri veoma slaboj svetlosti. Hloroplasti menjaju svoj položaj u citoplazmi ćelije, u zavisnosti od intenziteta osvetljenja. Pri jačoj svetlosti hloroplasti se zadržavaju uz bočne zidove ćelija i svetlosti okreću svoju užu stranu. Pri veoma jakoj svetlosti hloroplasti se prikupljaju oko jedra, nagrade se gomilice, te se tako uzajamno štite od suviše jakog dejstva svetlosti. Noću se hloroplasti obično nalaze uz bočne i unutrašnje zidove ćelija.

Pri jakoj svetlosti lišće je bledo, a pri slaboj zeleno
Pri jakoj svetlosti lišće je bledo, a pri slaboj zeleno. Ova pojava se najbolje može pratiti na gajenoj sobnoj biljci aspidistri (Aspidistra). Temperatura. Na niskim i visokim temperaturama hlorofil se ne obrazuje. Najpogodnije temperature za njegovo obrazovanje su između 20 i 30C. Na položaj hloroplasta u ćeliji utiču i drugi faktori kao što su: povrede, ugljen - dioksid, šećer, organske kiseline i drugo.

Postaju na račun leukoplasta ili hloroplasta.
Hromoplasti Hromoplasti - fotosintetički neaktivni plastidi, žute, narandžaste i svetlocrvene boje, gerontički oblici plastida. Postaju na račun leukoplasta ili hloroplasta. Pored karotena i ksantofila u njima se nalaze i neki drugi karotenoidi. Značajni za obojenost kruničnih listića i plodova. Oblik: najčešće sočivast. Kod nekih vrsta pločast, trakast, pa čak i nepravilno režnjevit u obliku zvezde i sl. U hromoplastima može doći do kristalizovanja određenih supstanci, belančevina ili karotena. Kod velikog broja biljnih vrsta u hromoplastima se obrazuje i skrob, ponekad u velikim količinama (u korenu šargarepe). Ponekad se u njima nalaze i masne kapi.

Leukoplasti Građa: fina lamelarna, slični hloroplastima. Nalaze se: u žućkastobelim listovima i delovima izdanaka mnogih panaširanih varijeteta, kao i u nekim podzemnim organima. Ako se takvi organi izlože svetlosti, na primer krtole krompira, leukoplasti prelaze u hloroplaste. Amiloplasti Fotosintetički neaktivni plastidi Oblik: loptast, a ako sadrže skrobna zrna ili iskristalisane belančevine, mogu biti i izduženi, relativno sitni, prelamaju svetlost jače od citoplazme Nalaze se: u organima za magacioniranje hrane, krtolama i korenovima, kao i u nekim tkivima (srži ili endospermu) gde se skrob izgrađuje iz dopremljenog šećera u leukoplastima. leukoplasti

JEDRO (nucleus) Nalazi se u citoplazmi živih eukariotskih ćelija. Broj jedara: žive biljne ćelije su obično jednojedarne, mada ima ćelija sa dva ili više jedara. Kod nekih zelenih algi nalazi se u jednoj ćeliji po nekoliko stotina jedara.U telu viših biljaka retke su višejedarne ćelije. Neke mlečne ćelije, dugačke i po nekoliko metara, sadrže veliki broj jedara. Jedrov sok je gušće konzistencije od citoplazme. Hemijska građa: Smeša materija slična citoplazmi. Sadrži DNK.

Oblik jedra: loptast, trakast, končast, izduženea elipsa.
Ako je jedro smešteno u uzanom sloju citoplazme uz zid ćelije, ono će biti izduženo i nešto ispupčeno, a ravna strana će biti okrenuta ka zidu. U ćelijama koje su izdužene u jednom pravcu, jedro ima izdužen oblik. Oblik jedra je različit u različitim tkivima iste biljke. Veličina jedra: 0,5 i 500 m. kod loptastih i elipsoidnih oblika. Među dikotilama relativno krupna jedra imaju vrste familije ljutića, a kod monokotila ljiljani i orhideje. Kod velikog broja četinarskih vrsta jedra su vrlo krupna. Veoma su krupna jedra u meristemskim ćelijama epidermisa, kao i ženskim polnim ćelijama.

Faktori koji utiču na veličinu jedra:
Spoljašnji uslovi sredine. U nekim ćelijama pri povećanju temperature od 8,5 do 31C dijametar jedra se smanjuje, a pri daljem porastu temperature do 37C ponovo povećava. Promene obima jedra dovode se u vezu sa stepenom zasićenosti jedrovog soka vodom. Velike promene nastaju u jedru za vreme procesa deobe.

Građa jedra -spoljašnja membrana -unutrašnji deo - kariolimfa. Jedrova membrana: dvojna membrana lamelarno proteinske građe, a između se nalazi perinuklearni prostor. Glavna karakteristika membrane: poroznost, mnogo veća od protoplazme. Preko pora je obezbeđena direktna veza između jedrovog soka (nukleoplazme) i okolne citoplazme. Kariolimfa pokazuje građu sličnu citoplazmi, u njoj se nalazi jedno ili više jedaraca (nucleolus) i končasti materijal hromozoma. Končasti materijal hromozoma sadrži samo DNK.

Jedarce (nucleolus) Nalazi se u jedru, u kariolimfi kao njegov najgušći deo. Oblik: loptast ili elipsoidan, retko kada je jedarce izduženog ili trakastog izgleda. Broj jedaraca: unutar kariolimfe varira između 1 i 3, najčešće 1 Fizičke karakteristike: Jače prelama svetlosne zrake od kariolimfenje. Ima najveću specifičnu težinu. Hemijske karakteristike: velika količina proteina i RNK, centri sinteze ovih supastanci. Do danas nije konstatovana membrana koja bi odvajala jedarce od okolne jedrove supstance. Za vreme mitotičke deobe jedra, krajem stadijuma profaze, jedarce nestaje, da bi se ponovo obrazovalo u stadijumu telofaze.

Hromozomi Organizovane strukture koje se nalaze u jedru. Oblik: cilindričnih štapića, hromatičnih konaca Funkcija u ćeliji: Učestvuju u prenošenju naslednih osobina i promenama u evolutivnom pogledu. Uzastopnim deobama ćelija sposobni su da reprodukuju fizička i hemijska svojstva, a da u tim procesima zadrže svoj izgled i osobine. U profazi mitoze zadebljavaju i dobijaju izgled svojstven svakoj vrsti. Najpogodniji period za posmatranje hromozoma je mitotička deoba i to metafaza i anafaza.

Hromozomi vrši četiri osnovne funkcije:
čuvaju, po genetičkom kodu zatvorene, genetičke informacije u DNK, "banka proteina", obavljaju identičnu autoreplikaciju ukupnog sadržaja informacija, značajnu za proces ćelijske deobe, transkribuju (prepisuju) genetičke informacije sa lanca DNA na lanac ribonukleinske kiseline, omogućavaju novo nastajanje (rekombinaciju) naslednih informacija, prilikom polnog razmnožavanja, odnosno singamije i mejoze.

Građa: Sastoje se od dva kraka.
Po dužini ili izgledu krakova razlikuju se tri tipa hromozoma: metacentrične - kada su oba kraka skoro iste dužine, submetacentrične - kada je jedan krak hromozoma duži i akrocentrične – ako je samo jedan kraj hromozoma sasvim kratak Centromera. Suženo mesto na hromozomu gde se dva kraka spajaju. Važno pri kretanju hromatida ili čitavih hromozoma u redukcionoj deobi. Sekundarna suženja: na kraju jednog od dva kraka, na tankom, suženom delu nalazi se veći ovalni deo koji se naziva satelit ili trabant. Takav hromozom naziva se SAT-hromozom.

Hromoneme. Po dve ili više končastih tvorevina, spiralno uvijenih u unutrašnjosti hromozoma. Sastoje od DNK oko koje se obrazuje membrana i matriks. Hromomere. mestimično zadebljala mesta za koje se pretpostavlja da su centri naslednih osobina. Nosilac genetičkih osobina je spiralno uvijeni dvolančani molekul DNK, sa šećerno-fosftanom osovinom, spojena parovima komplementarnih baza. Smeštena je u obliku kratkog konca u hromomeri. Svaka od hromomera je sastavljena od više takvih elemenata.

Broj hromozoma je taksonomski karakter i stalan za svaku vrstu
Broj hromozoma je taksonomski karakter i stalan za svaku vrstu. U svakoj telesnoj ćeliji nalazi se diploidni broj (2n), dok se u zrelim polnim ćelijama, procesom mejoze, smanjuje na haploidni broj (n). Naziv biljke 2n glavočika (Crepis capillaris) 6 pšenica (Triticum vulgare) 42 dunja (Cydonia oblonga) 34 breskva (Prunus persica) 16 kukuruz (Zea mays) 20 zmijski jezik (Ophioglossum picnostichum) 132 smrča (Picea abies) 24 crni bor (Pinus nigra) topola (Populus alba) 38 lipa (Tilia argentea) 82 jasen (Fraxinus excelsior) 46

ĆELIJSKE DEOBE Amitoza mitoza i mejoza. Amitoza- prosta ćelijska deoba ili direktna deoba jedra u interfaznom stanju. Vrši se kod jednoćelijskih organizama, kao i kod visokospecijalizovanih ćelija (u nucelusu, endospermu, perispermu, krtolama i sl.). Mitoza-vrši se u somatskim ćelijama Faze mitoze: Interfaza, profaza, metafaza, anafaza i telofaza. Mejoza-vrši se u polnim ćelijama. Odvija se u nekoliko faza.

MITOZA U tipskoj deobi ćelije hromatinski materijal jedra ravnomerno se deli na dva dela. Deobu jedra prati i deoba citoplazme, pri čemu nastaju dve kćeri-ćelije, po genetičkim osobinama potpuno istovetne majci-ćeliji. Deoba jedra naziva se kariokineza, a deoba citoplazme - citokineza. Kariokineza i citokineza su povezani procesi, pa pod terminom mitoza podrazumevamo kompletnu deobu ćelija. U procesu mitoze mogu se razlikovati četiri faze: profaza, metafaza, anafaza i telofaza. Ovim fazama prethodi interfaza. Faze teku sinhronizovano jedna za drugom, tako da se ne zapažaju prekidi između pojedinih stadijuma ili u nekom od njih. Za mitozu je karakteristično uvećanje broja ćelija, a da pri tome one ne menjaju genetička svojstva.

Mitoza Interfaza Vremenski najduže traje. Podeljena je na tri perioda: Presintetički (G1) (10-20h). Period sinteze (S) (6-8h). Postsintetički period (G2) (1-4h). Presintetički (G1) period –restitucioni period: rast ćelije, sinteze RNK, proteina i ugljenih hidrata. Period sinteze (S): sinteza DNK i duplikacija hromozoma. Postsintetičkom periodu (G2): vrši se sinteza RNK i proteina, kao i velika akumulacija energije (ATP).

Profaza Prvi stadijum mitotičke deobe. Procesi: hromatinski materijal se skraćuje, zadebljava i prelazi u hromozome. Hromozomi se tada uočavaju kao samostalna telašca veličine 1-20 m. Kasnije se hromozomi uzdužno cepaju na dve polovine hromatide, koje još uvek nisu sasvim odvojene. Svaka hromatida dobija po kompletan molekul DNK, tako da se u pogledu naslednih osobina ne razlikuju. U kasnoj profazi jedrova membrana iščezava (raskida se), a proces razlaganja jedra odvija se skoro istovremeno sa procesom obrazovanja matriksa hromozoma. U to vreme, u samom jedru ili oko njega, obrazuje se deobno vreteno, u obliku bipolarne strukture.

Metafaza Procesi: obrazovani hromozomi dolaze do ekvatorijalne ravni (ploče). Svaki hromozom se sastoji od dve hromatide između kojih se zapaža uzdužna pukotina. Raspoređivanje hromozoma u ekvatorijalnoj ploči praćeno je obrazovanjem kontraktilnih vlakana koja se pružaju od hromozoma ka polovima vretena. Svaki hromozom je vezan sa dva kontraktilna vlakna. Jedno vlakno se pruža od jedne hromatide ka jednom polu, a drugo od druge hromatide istog hromozoma ka drugom polu deobnog vretena. Obrazovanje kontraktilnih vlakana počinje sa svake hromatide, na mestu centromera i pruža se u pravcu pola vretena.

Anafaza Procesi: istovremena deoba svih centromera i razdvajanje hromatida koje se kreću ka polovima deobnog vretena. Kretanje hromozoma je sinhronizovano, ali se svaki hromozom ponaša nezavisno. Pri kretanju centromere su orijentisane ka polovima. Telofaza Procesi: Svaka od dveju formiranih grupa hromozoma (po jedna grupa na svakom polu deobnog vretena) formira svoje jedro. Ono je sada potpuno jednako jedru ćelije koja je stupila u deobu. Formira se nova jedrova membrana oko dveju grupa hromozoma. Matriks oko hromozoma se razlaže, a hromozomi se odvajaju i transformišu u končasti hromatinski materijal, koji obrazuje mrežu unutar jedra. Ponovo se javljaju jedrov sok i jedarce.

-Počinje za vreme telofaze mitoze i završava se krajem telofaze.
CITOKINEZA -Počinje za vreme telofaze mitoze i završava se krajem telofaze. -U većine biljaka citokineza se vrši obrazovanjem ćelijske ploče. Proces:U zoni ekvatorijalne ravni, na vlaknima deobnog vretena, obrazuju se sitne kapljice, koje narastaju sve dok se ne spoje, obrazujući tanku membranu koja se naziva ćelijska ploča. Širenje deobnog vretena nastavlja se sve dok ne dodirne zidove ćelija, a širenje prati i obrazovanje tanke ploče, tako da se citoplazma majke - ćelije deli na dve kćeri- ćelije. Kada je ploča dodirnula zidove ćelije, ona je postala srednja lamela budućeg zida između dveju novih ćelija. Ploča je na početku vrlo tanka i proteinske prirode, ali se uskoro impregnira pektinskim materijama, koje su glavni sastojak srednje lamele.

MEJOZA Broj hromozoma u gametima je dvostruko manji od broja hromozoma somatičnih ćelija ili matere-ćelije koja je obrazovala gamete. Smanjenje broja hromozoma postiže se u procesu redukcione deobe (mejoze). Zigot ili ma koja somatična ćelija organizma ima dupli broj hromozoma - diploidan (2n), a gamet haploidan broj hromozoma (n). Do procesa redukcije broja hromozoma kod viših biljaka dolazi u procesu obrazovanja spora u polenovim kesicama iz arhesporijalnog tkiva, ili pri obrazovanju jajne ćelije u embrionovoj kesici.

Mejoza. Sastoji se od dve uzastopne deobe jedra (sa ili bez obrazovanja ćelijskog zida) kada se hromozomi dele samo jednom, a obrazuju se četiri ćelije sa haploidnim brojem hromozoma - tetrade. Stvarna redukcija broja hromozoma odvija se u toku prve deobe, dok je druga mitotička deoba. Za vreme prve deobe jedra, kao i kod mitoze, razlikuju se četiri faze: profaza metafaza anafaza i telofaza.

Profaza I je prva faza redukcione deobe koja najduže traje i u kojoj se razlikuje nekoliko podfaza.
Leptoten. Matriks zadebljava (bubri), a hromozomi se skraćuju, pri čemu se hromonema spiralno uvija. Uzdužna pukotina hromozoma se još ne zapaža. Zigoten. Počinje udruživanje hromozoma u parove (homologi hromozomi – bivalenti). Udruženi hromozomi su jednake dužine i istog rasporeda hromomera. Jedna garnitura hromozoma je od oca, a druga od majke. Pahiten. Hromozomi su sasvim skraćeni, a udruživanje u parove je završeno. Svaki par sastoji se od 4 hromatide. Dve hromatide su poreklom od oca, a dve od majke. Diploten. Dolazi do delimičnog razilaženja bivalenata, ili su oni ponekad spojeni međusobno na jednom ili na više mesta - hijazme. Tada nastaje razmena naslednog materijala dveju hromatida različitih hromozoma (očevog i majčinog). U nekim slučajevima na mestu hijazme može se odvojiti čitav deo hromatide i zameniti odgovarajućim delom druge hromatide. Dijakinezis. Razara se jedrova opna i jedarca iščezavaju. Parovi hromozoma su u obliku kratkih zadebljalih telašaca, koja se nalaze na periferiji jedra, neposredno ispod membrane.

Metafaza I i anafaza I Procesi: obrazovanje deobnog vretena, bivalenti hromozoma kao i u metafazi mitoze raspoređuju se u ekvatorijalnoj ravni. Na metafazu se odmah nadovezuje anafaza I, za vreme koje se odvajaju bivalentni hromozomi, celi hromozomi. Dok se hromozomi kreću ka polovima deobnog vretena nastaje odvajanje hromatida, odnosno obrazovanje brazde između njih. Telofaza I Procesi: Oko hromozoma skupljenih na polovima vretena obrazuje se jedrova membrana. Odmah posle toga nastavlja se druga deoba. Formiraju se deobna vretena, hromozomi se raspoređuju u ekvatorijalnoj ravni i počinje metafaza II deobe. Sada se hromozomi dele, kao i pri mitozi, na polovine ili hromatide koje u anafazi odlaze ka polovima vretena. U telofazi nastaju po dve odnosno četiri ćelije - tetrade ili polenova zrna sa upola manjim brojem hromozoma.

U prvoj deobi su ka polovima odlazili celi hromozomi i stvarno umanjenje broja hromozoma usledilo je za vreme ove deobe, dok su se pri drugoj deobi odvajale hromatide. Ako je na primer, u majci - ćeliji bilo 6 hromozoma, 3 od oca i 3 od majke, onda su u toku prve deobe ka polovima odlazila po 3 hromozoma i tu je došlo do stvarne redukcije broja. Ta tri hromozoma u sledećoj deobi daju po jednu svoju homatidu svakoj ćeliji.

ĆELIJSKI ZID -Karakteristika biljnih ćelija. -Daje čvrstinu ćeliji i štiti protoplast. -Naslanja se na plazmalemu. Obrazovanje ćelijskog zida -počinje pri deobi ćelije, u telofazi, nastankom fragmoplasta (grčki phragma - pregrada). Proces: Goldžijeve vezikule izlučuju pektinske materije, ćelijska ploča širi sve dok se ne spoji sa longitudinalnim zidom majke – ćelije. Od ćelijske ploče će postati srednja lamela budućeg zida, a citoplazme dveju novonastalih ćelija - kćeri će nataložiti ćelijsku ploču na primarni zid, tako da je zid između dveju susednih ćelija troslojan. Primarni zid karakteriše mlade ćelije, one koje treba da rastu i diferenciraju se u određena tkiva. Ćelijska ploča sastoji od pektina i drugih uronida.

Sekundarni ćelijski zid
-U telu viših biljaka ćelije često talože i sekundarni sloj zida. Proces: Sa unutrašnje strane stvaraju se novi slojevi, pri čemu se lumen ćelija smanjuje. U sekundarnom zidu najčešće se razlikuju tri odvojena sloja: tanki sloj koji se naslanja na primarni zid drugi - vrlo moćno razvijen i treći - dosta tanak koji zatvara lumen ćelije. Primarni i sekundarni zid su najvećim delom izgrađeni od celuloze. Izrazito razvijen sekundarni zid srećemo kod traheida, provodnih elemenata četinara.

Građa: osnovna masa (matrix), veoma bogate vodom i
mreža izgrađene od celuloznih mikrofibrila. Osnovna masa: pektin i hemiceluloza. Molekuli celuloze obrazuju micele, koje se ponovo udružuju u končaste mikrofibrile. U primarnim zidovima ćelija koje još rastu mikrofibrile obrazuju gust splet, pri čemu su fibrile raspoređene bez reda. U sekundarnom zidu one se udružuju u deblje snopove i uglavnom raspoređuju u paralelnim nizovima, često gusto zbijenim.

Celulozne mikrofibrile imaju nm i sastoje se od elementarnih fibrila - micelarnih vrpci (6 -7 nm). Svaka vrpca sastoji se od micela, nejasno odvojenih snopova od oko 100 celuloznih makromolekula, koji se vezuju za susedne micelarne vrpce -lance. Uzane međumicelarne pukotine (prečnika do 1 nm) mogu primiti vrlo sitne molekule (jod, vodu, alkalije). Krupnije: lignin, kutin, suberin, bojene supstance i druge nalaze se isključivo u širim međufibrilnim kapilarnim prostorima prečnika oko 10 nm.

Rastenje ćelijskog zida
U stadijumu izduživanja obim ćelije se brzo uvećava. Naročito narasta vakuola tako da je citoplazma potisnuta uz ćelijske zidove. Tada površina ćelija raste, što znači da se i ćelijski zid menja. Intususcepcija. Rastenje ćelijskog zida u stadijumu izduživanja umetanjem fibrila (micela) celuloze.

Debljanje ćelijskog zida
Proces koji se vrši u ćeliji posle završenog rastenja. Ćelija tada ulazi u treći stadijum diferenciranja. Proces: Apozicija. Formiranje naslaga sa unutrašnje strane ćelijskog zida. Može da teče ravnomerno (svi zidovi su jednako zadebljali) ili neravnomerno. Jednako zadebljale zidove srećemo kod sklerenhimskih vlakana, a nejednako zadebljavaju zidovi epidermisa, uglovi ćelija uglastog kolenhima, zidovi pločastog kolenhima itd.

Plazmodezme i jamice Plazmodezme: Konci citoplazme važni za kontakt sa susednim ćelijama. Prolaze iz jedne ćelije u drugu kroz otvore u zidu, sve dok primarni zid ne pokriju naslage sekundarnog zida. Kod nekih ćelija čak i u sekundarnom zidu postoje otvori kroz koje prolaze plazmodezme. Jamice: Otvori između ćelija sa zadebljalim zidovima za razmenu materija Pri debljanju (apozicija), u sekundarnom zidu pojedina mesta ostaju nezadebljala. U zidovima se u početku nalaze male jamice koje se debljanjem zida sve više izdužuju, te dobijaju izgled kanala.

U dvema susednim ćelijama jamice
su postavljene jedna prema drugoj. Jamica može biti pojedinačna, ako se nalazi na delu zida okrenutom ka intercelularu, ili ka spoljašnjoj sredini. Razlikuju se proste i opšančene jamice. Proste jamice: jednostavni otvori u zidu. Opšančene jamice: kanali se prema primarnom zidu i srednjoj lameli levkasto proširuju. Nalaze se kod četinarskih vrsta. U dvema susednim ćelijama opšančene jamice su najčešće postavljene jedna naspram druge i tada se nazivaju dvojno opšančene

SEKUNDARNE PROMENE ĆELIJSKOG ZIDA
Odrvenjavanje Oplutnjavanje Kutinizacija Osluznjavanje Mineralizacija

LIGNIFIKACIJA (odrvenjavanje)
Umetanje drvene materije - lignina - u celuloznu mrežu. U hemijskom pogledu lignin je kompleksni polimer različitih derivata fenil propana koji se bogato grana i upreda u pojedinačne velike molekule. Lignin uvećava otpornost zida, usporava njegovo razlaganje bakterijama i gljivama i deluje dezinfikujuće na organizme koji izazivaju razgrađivanje drvene mase. Izdvojen iz biljaka predstavlja amorfnu materiju žućkaste boje, nerastvorljivu u vodi i običnim rastvaračima.

SUBERINIFIKACIJA (oplutnjavanje)
-Formiranje posebnog oblika sekundarnog ćelijskog zida. -Na primarnom zidu naizmenično se talože lamele suberina i voska, nepropustljive za vodu i gasove. Štite ćelije od: gubljenja vode, sušenja, velikog kolebanja temperature, hlađenja za vreme zime ili zagrevanja tokom leta. U slučajevima potpunog oplutnjavanja zidova ćelije izumiru, jer je svaka veza sa susednim tkivima izgubljena. Na mladim, jednogodišnjim izdancima, pluta se na površini obrazuje već tokom jeseni.

KUTINIZACIJA Spoljašnji zidovi ćelija epidermisa luče supstancu - kutin. Izlučivanje se vrši na površinskim zidovima epidermisa listova i stabla u obliku kutikule. Manje elastičan odceluloze. Kod biljaka koje rastu u suvom i toplom klimatu kutikula je jače razvijena. Ako je kutikula debela, listovi su sa više sjaja i lakše odbijaju svetlosne zrake. Vrlo razvijena kutikula sreće se na listovima limuna, fikusa i nekih drugih biljaka.

OSLUZNJAVANJE (gelifikacija)
Obrazovanje sluznih supstanci i smole (u semenu rogača, lana i mnogih vrsta familije krstašica). Visokomolekularni ugljeni hidrati. Prirodni i patološki proces. Patološki proces-gumozis. U smolu se proebraćaju zidovi i sadržaj ćelija (na na stablima višnje, trešnje, šljive, breskve, kajsije, badema i nekih drugih vrsta). .

U nekim slučajevima osluznjavanje je veoma korisna pojava.
Osluznjaveli zidovi epidermisa nekih ćelija u rano proleće bubre na račun vode i raskidajući kutikulu dolaze u dodir sa partikulama zemljišta. Zahvaljujući lepljivosti sluz pričvršćuje seme i upijajući vodu iz zemljišta ili spoljašnje atmosfere poboljšava vodni režim klice, predajući joj vodu i štiteći je od sušenja. Posredstvom sluzi semena se pričvršćuju za podlogu, a korenčić klice dobija oslonac za prodiranje kroz zemljište. Na površini semena imele nalaze se lepljive sluzne supstance, koje omogućavaju prilepljivanje za koru grana, jer ove biljke rastu kao poluparazitski oblici. Plodove imele jedu ptice, a lepljiva semena izbačena iz crevnog trakta ostaju pričvršćena na granama drvenastih vrsta. Sluzne supstance u ćelijskim zidovima hranljivog tkiva semena (rogač) služe kao rezervne supstance, koje klica koristi pri razvijanju. U obliku rezervnih supstanci javlja se i sluz u krtolama orhideje, korena nekih biljaka i sl. Kod pustinjskih i polupustinjskih biljaka često se u ćelijama epidermisa listova obrazuje sluzni pokrivač koji doprinosi zaštiti tkiva od pregrevanja, doprinosi upijanju vode, pa čak, kako izgleda, vrši apsorpciju vodene pare iz atmosfere. Osluznjavanjem se otvaraju bespolni i polni organi za razmnožavanje nekih biljaka.

MINERALIZACIJA Vrši se u kasnijim stadijumima razvića ćelijskih zidova. Sadrže u većim ili manjim količinama mineralne supstance. Nastaje naslaganjem mineralnih materija u unutrašnjosti ćelijskih zidova, na njihovoj površini, u trihomama i drugim izraštajima ćelijskog zida. U biljnom telu se najčešće izlučuju silicijum i soli kalcijuma. Silicijumom se nalazi u kori bresta, nekih žbunova pa i mnogih zeljastih biljaka. Silicijum u epidermisu stabla i listova zeljastih biljaka ima zaštitnu ulogu, jer životinje izbegavaju ove biljke kao hranu. Kalcijum se sreće u zidovima biljnih ćelija u obliku kalcijum-karbonata, kalcijum-pektata i kalcijum-oksalata. Ponekad se kalcijum sreće u ćelijskim zidovima zajedno sa silicijumom, na primer u cistolitima, zidovima dlaka i dr. U zidovima nekih ćelija taloži se kalcijum-oksalat. Znatne količine oksalata konstatovane su u spoljašnjim zidovima debelozidnih granatih ćelija velvičije (Welwitschia mirabilis) i nekim ćelijama lisnih drški belog lokvanja (Nymphaea alba).

PRODUKTI ŽIVOTNE DELATNOSTI ĆELIJE
Fiziološki aktivne supstance Rezervne supstance (pretežno u citoplazmi) Ćelijski sok (u vakuolama) Ćelijski zid

FIZIOLOŠKI AKTIVNE SUPSTANCE
Fermenti ili enzimi, vitamini, fitohormoni, fitoncidi i antibiotici. Fermenti: Važni za obavljanje velikog broja složenih metaboličkih procesa u ćeliji. Enzimi: katalizatori u procesima disanja, fotosinteze i drugih sinteza, hidroliza i dr. Vitamini: organska jedinjenja različite hemijske građe, veoma značajna za život svih živih bića. Fitohormoni: Regulišu fiziološke procese (auksini, giberelini, citokinini i dr.). Fitoncidi: u ćelijama viših biljaka. Antibiotici: u ćelijama jednostavnijih biljaka.

REZERVNE SUPSTANCE Najvažnije: ugljeni hidrati, belančevine, masti, etarska ulja i čvrste materije (kristali). Ugljeni hidrati: Najrasprostanjenije organske supstance u biljnoj ćeliji. Količinski oni u mnogome prevazilaze belančevine, ulaze u sastav plazme. Po tome se biljne ćelije razlikuju od životinjskih. Prosti ugljeni hidrati (monosaharidi). Zastupljeni su grožđani šećer (glukoza), voćni šećer (fruktoza), a od disaharida trščani šećer (saharoza) i maltoza. Ove supstance su rastvorene u ćelijskom soku i daju ukus plodovima. Složeni ugljeni hidrati: Neki drugi ugljeni hidrati, kao skrob i celuloza, predstavljaju strukturne tvorevine.

skrobno zrno Skrob Skrob je široko rasprostranjena organska supstanca u biljnom carstvu. Obrazuje se u plastidima. Skrob se obrazuje u obliku sitnih zrna, obično u unutrašnjosti bezbojnih plastida - amiloplasta. Skrob je bezbojan, čvrst, specifične težine 1,5 - 1,6. Po hemijskom sastavu skrob je ugljeni hidrat, polisaharid približne empirijske formule (C6H10O5)n. Skrobno zrno se sastoji iz dva tipa makromolekula: amiloze i amilopektina. Skrob, kao i celuloza, nastaje polimerizacijom ostataka (anhidrida) grožđanog šećera (glukoze). Amiloza u skrobnom zrnu čini oko 2/3, a amilopektin 1/3 sadržaja. U nekim slučajevima je odnos obrnut. Skrob podleže hidrolizi. U prirodnim uslovima, pod dejstvom enzima dijastaze, skrob prelazi u maltozu, a ova pod dejstvom enzima maltaze u glukozu.

U fiziološkom pogledu razlikuju se 4 tipa skroba:
asimilacioni tranzitorni rezervni i štedni. Asimilacioni skrob: Veoma rasprostranjen u biljnom svetu. Proces: Obrazuje se u hloroplastima listova, stabla zeljastih biljaka ili u mladim granama drvenastih biljaka tokom procesa fotosinteze. Pre nego što se transportuje iz listova, da bi oslobodio prostor za obrazovanje novih količina, skrob prelazi u šećer. U takvom obliku se prenosi u druge delove biljke: koren, stablo, grane, plodove. Pravac kretanja šećera određen je razlikom koncentracije šećera u krajnjim tačkama puta. Osim prelaženja u rezervni skrob, na tom putu šećer se, takođe u leukoplastima, može pretvoriti u tranzitorni skrob. Ovaj se može ponovo pretvoriti u šećer ili u rezervni skrob i po potrebi prenositi u druge organe. Zrnca tranzitornog skroba su mnogo sitnija i često grade tela slična plodu maline ili dudinje. Od listova, mesta obrazovanja skroba, pa do krtola i drugih organa u kojima se formira rezevni skrob, šećer može više puta prelaziti u tranzitorni skrob.

Rezervni skrob: Nagomilava se u semenima, podzemnim izdancima (krtolama, lukovicama, rizomima), korenovima i nadzemnim dvogodišnjim i trogodišnjim izdancima. Oko 10 % biljaka sa semenom obrazuje skrob kao rezervnu hranu, računajući i trave, leptirnjače i dr. Stabla i grane kao i korenovi mnogih biljnih vrsta, naročito drvenastih rodova, u živim ćelijama nagomilavaju znatne količine rezervnog skroba. Štedni skrob. Ovaj tip skroba biljka ne upotrebljava kao plastičnu materiju i ne podvrgava hidrolizi, čak i pri gladovanju. Naročito postojan štedni skrob sreće se u starijim individuama. U obliku zrnaca nalazi se u ćelijama korenske kape, skrobne sare stabla i mlečnom soku mlečika.

Veličina skrobnih zrna: varira čak i kod jedne vrste.
U krtolama krompira zrna imaju veličinu od m. Zrna krompira i kane (čija veličina dostiže do 140 m) ubrajaju se u grupu krupnih skrobnih zrna. Najkrupnija zrna su nađena kod parazitske biljke potajnice (Lathraea squamaria). Njihova veličina iznosi do 275 m u dužinu i oko 160 m u prečniku. Srazmerno sitna skrobna zrna sreću se kod plodova trava (kukuruz m, a pirinač 4,5-6 m). U pogledu veličine zrna vlada šarolikost čak i u jednom plodu. U jednom biljnom organu mogu se naći zajedno i krupna i sitna skrobna zrna.

Oblik skrobnih zrna. Mlada skrobna zrna su obično okrugla i sitna
Oblik skrobnih zrna. Mlada skrobna zrna su obično okrugla i sitna. Krupna zrna imaju veoma raznolik oblik: elipsoidan, sočivast, prizmatičan i dr. Građa skrobnih zrna: Po građi skrobna zrna se dele na: prosta, složena i polusložena. Prosta skrobna zrna. Najčešća. Nastaju pojedinačno u stromi plastida. Ako su zrna gusto zbijena, ona mogu da budu i granatog oblika, kao, na primer, u rožnatom delu endosperma mnogih sorti kukuruza. Skrobna zrna mlečika su vrlo različitog oblika. Složena skrobna zrna. Nastaju u plastidima zbližavanjem, priljubljivanjem i rastenjem dva dva ili više skrobnih zrna U slučaju da se u plastidu obrazuju dva, pri njihovom rastenju nastaje. U složeno skrobno zrno uključeno je po nekoliko prostih zrna (2-3 kod krompira) do nekoliko stotina kod ovsa ili čak desetina hiljada kod sapunjače. Polusloženo skrobno zrno. Nastaju posle isčezavanja strome, u prostorima između zrnaca, kada se rad opšte strome nastavi, i dođe do obrazovanja slojeva skroba koji obavijaju čitavo zrno. U polusloženom zrnu uočavaju se slojevi svakog posebnog zrna, a takođe i zajednički omotač. U nekim biljkama sreću se samo prosta zrna, a u drugim samo složena. U krtolama krompira i rizomu kane mogu se naći prosta, složena i polusložena zrna.

Slojevitost skrobnih zrna
Slojevitost skrobnih zrna. Sitna skrobna zrna a i krupna u početnim fazama ne pokazuju slojevitost. Međutim, u zrelim, krupnim zrnima, slojevitost je jasno izražena. U središnjem delu skrobnog zrna uočljiv je centar formiranja. To je najstariji deo zrna, oko koga su raspoređene naslage skroba. Skrobno zrno narasta putem slaganja novih slojeva na površini rastućeg zrna (apozicija). Skrobna zrna imaju karakterističan izgled za svaku vrstu. centar formiranja slojevi skroba

Belančevine (proteini)
U biljnoj ćeliji se nalaze u amorfnom i kristalnom obliku. Kristali belančevina se po svojstvima razlikuju od tipičnih kristala: bubre u vodi i u slabim bazama i kiselinama. U čvrstom stanju nalaze se u jedru, citoplazmi i plastidima. Obično nastaju na mestu vakuola.

Masti i etarska ulja Masti: Nalaze u citoplazmi ćelija u obliku kapljica ili u vrlo sitno razbijenom stanju, plastidima i u mlečnom soku. Naročito velike količine masti nalaze se u semenu i sporama i to u obliku rezervnih materija. Masti su kalorično najbogatija rezervna hrana. Po hemijskom sastavu masti su estri glicerina i masnih kiselina. Obrazuju se u semenima i drugim biljnim organima na račun ugljenih hidrata, premeštenih iz listova. Količina masti u semenima vrlo je različita i zavisi od biljne vrste kao i od spoljašnjih uslova. Naročito bogata mastima su semena biljaka familija: Brassicaceae, Asteraceae, Linaceae, Papaveraceae, Cucurbitaceae, Juglandaceae i dr. Osim u semenima, masti se obrazuju i u kori nekih drvenastih vrsta, u ćelijama rizoma, krtola i dr. Kod masline se masti skupljaju u oplodnici. U biljkama naših geografskih širina masti se javljaju u žitkom obliku, a u tropima kod kakaovca i kokosove palme su čvrste i ne tope se na običnoj temperaturi.

Etarska ulja. Nastaju u citoplazmi ćelija, a izlučuju se u specijalnim ćelijama ili zajedno sa drugim materijama u specijalnim intercelularima. Predstavljaju fizičku smešu različitih složenih organskih jedinjenja. Sastavljena su od ugljenika, vodonika, kiseonika i drugih elemenata, a svojstven im je veoma jak miris. Miris mnogih biljaka zasniva se na prisustvu etarskih ulja u njihovom telu. U ćelijama kruničnih listića mnogih biljaka nalaze se u obliku kapljica (ruža, ljubičica), a sadrže ih i semena, delovi cveta oko plodnika, listovi (lorber, eukaliptus, bor, zdravac), rizomi (perunika, iđirot), koren (odoljen), kora stabla i grana (četinari) itd. Nekada se etarska ulja javljaju u obliku kristala. Prisustvo etarskih ulja u cvetnim delovima doprinosi primamljivanju insekata oprašivača, a kada se nalaze u vegetativnim organima, doprinosi zaštiti od prekomerne transpiracije i jake insolacije. Biljojedi izbegavaju ovakve biljke kao hranu. Etarska ulja su našla široku primenu kako u medicini tako i u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji.

Čvrste materije (kristali)
Obrazuju se u biljnim ćelijama. Po hemijskom sastavu su organske ili neorganske prirode. Sreću se pojedinačno ili u grupama po nekoliko (rafidi). Javljaju se u obliku druza ili kristalnog peska. Najčešći su kristali kalcijum-oksalata. Pojedinačni kristali imaju najčešće oblik kocke, romboedra, prizme ili oktaedra. Oni se sreću u starim listovima bunike, u ćelijama zaštitnih listova crnog i belog luka i dr. Rafidi ili igličasti kristali predstavljaju snopove kristalnih igala Nalaze se u ćelijama krtola kaćuna (Orchis maculata), rizoma zaliza (Polygonatum) i dr. Ako se u ćeliji odnosno njenoj plazmi nalaze rafidi, onda je ona znatno krupnija od okolnih ćelija. Druze nastaju srastanjem više kristala kalcijum okasalata. Kristali srastaju svojim osnovama, tako da izgrađuju telo nalik na zvezdu. Druze se nalaze u listovima tatule, u kori hrasta itd. Kod nekih biljaka kalcijum - oksalat se nalazi u obliku skupa velikog broja sitnih kristalnih zrnaca - kristalni pesak. Ćelije sa kristalnim peskom sreću se u listovima velebilja, duvana i dr.

VAKUOLE I ĆELIJSKI SOK Vakuole: Nastaju u procesu rastenja i razvića ćelija. To su veći ili manji prostori u ćelijama ispunjeni vodom sa rastvorenim mineralnim i organskim supstancama. Hemijski sastav: Glikozidi, tanini, alkaloidi, organske kiseline, pigmenti, pektinske materije, mineralne soli, šećeri, belančevine, enzimi i hormoni. Predstavljaju rezervne supstance ili krajnje produkte metabolizma. Tečnost u vakuoli naziva se ćelijski sok. Ćelijski sok: Prima različite materije nastale u procesu životne delatnosti. Ako se u ćeliji nalazi jedna vakuola, ona je obično krupna i zauzima centralni deo ćelije. Funkcija: magacioniranja materija, važna ulogu u fiziologiji ćelije zbog osmotskog svojstva ćelijskog soka. Materije u ćelijskom soku: alkaloidi, glikozidi, organske kiseline, pigmenti ćelijskog soka, pektinske materije, mineralne soli.

H I S T O L O G I J A Histologija - nauka koja se bavi proučavanjem tkiva. Tkivo: Grupe morfološki jednakih ćelija, koje se odlikuju zajedničkom funkcijom i poreklom. Podela tkiva: tvorna i trajna. Tvorna tkiva: Sastavljena od embrionalnih ćelija koje imaju sposobnost da se dele. Trajna tkiva: pokorična, mehanička, tkiva za apsorpciju, tkiva za fotosintezu, provodna tkiva, tkiva za magacioniranje, tkiva za provetravanje i tkiva za izlučivanje. Sva tkiva su sastavljena od parenhimskih i prozenhimskim ćelija

TVORNA TKIVA (MERISTEMI)
Građa: Sastavljeni od ćelija koje se intenzivno dele, parenhimskog ili prozenhimskog oblika. Unutrašnjost ćelija ispunjena je citoplazmom. U centru citoplazme je smešteno krupno jedro, vakuole obično nedostaju. Zidovi ćelija su veoma tanki, građeni od pektina i celuloze. Ćelije meristemskog tkiva se intenzivno dele, pri čemu jedna kćer – ćelija ostaje sa meristemskim svojstvom, a druga se diferencira u oblik tkiva u čiji sastav ulazi. Ćelija koja ostaje u sastavu meristemskog tkiva brzo uvećava svoje dimenzije i stasava za dalje deobe. Podela: primarni i sekundarni meristemi i meristemoidi. Primarni: začinju se iz zigota, u samom početku obrazovanja klice. Već u klici se izdvajaju trajna tkiva stabaoca i korenka, ali na njihovim vršnim delovima ostaju meristemska tkiva, čijim će radom ova dva organa rasti u dužinu. Sekundarni: nastaju posle primarnih, iz najmanje diferenciranih ćelija živih tkiva i uslovljavaju rast organa u debljinu. Meristemoidi: pojedinačne ili grupe ćelija koje su sačuvale ili obnovile sposobnost deobe. Radom primarnih meristema nastaju primarna tkiva, a radom sekundarnih meristema sekundarna tkiva.

Po položaju se razlikuju:
vršni (apikalni) bočni (lateralni) interkalarni (umetnuti) traumatični (meristemi rana) Vršni ili apikalni meristemi se nalaze na oba pola biljke, na glavnim i bočnim osovinama stabla i korena. Oni obezbeđuju rast organa u dužinu. Označeni su kao vegetacione kupe stabla. Građa: Ćelije inicijale Korpus. Tunika Osnovno tkivo

Na manjoj ili većoj udaljenosti od vrha vegetacione kupe stabla nastaje diferenciranje primarnog meristema na: protoderm osnovni meristem Prokambijum Protoderm: na spoljašnjem delu vegetacione kupe. Njegovim diferenciranjem nastaje: epidermis, epiblem, stome i dr. Osnovni meristem deobama u raznim pravcima formira glavnu masu parenhima. Prokambijum u parenhimu nastalog od osnovnog meristema gradi vrpce ili cilindrični prsten kambijuma, čijim deobama nastaju provodna i mehanička tkiva. Na vegetacionoj kupi stabla-lisne primordije. U pazuhu starijih lisnih primordija javljaju se začeci bočnih vegetativnih kupa iz kojih se u toku daljeg razvića biljke stvaraju bočni izdanci. Vegetaciona kupa, kao mlado embrionalno tkivo, najčešće je zaštićena ljuspastim listovima, dlačicama, smolastim materijama i sl.

Vegetaciona kupa korena
Vegetaciona kupa korena. Mnogo jače zaštićena nego vegetaciona kupa stabla. -korenska kapa ili kaliptra. Kod cvetnica se razlikuju tri sloja ćelija inicijala: Spoljašnji sloj (dermo-kaliptrogen) stvara dermatogen i korensku kapu – kaliptru. Drugi sloj ćelija inicijala obrazuje ćelije kore sa unutrašnjim slojem endodermisom, Treći sloj inicijala stvara ćelije centralnog cilindra (korpus) sa perikambijumom. Na njoj se nikada ne formiraju začeci listova

Bočni (lateralni) meristemi- sekundarnog porekla.
Raspoređeni na perifernim mestima osovinskih organa. Pružaju se paralelno sa njihovom površinom. Omogućavaju rastenje organa u debljinu. Kambijum, felogen plute, felogen lenticele U golosemenica i velikog broja dikotila kambijum se nalazi u obliku neprekidnog ili isprekidanog prstena. Kambijalni prsten nastaje od prokambijuma, čijim radom se prema unutrašnjosti formira sekundarni ksilem (sekundarno drvo), a prema periferiji sekundarni floem (sekundarna kora).

Kambijum, koji se nalazi u provodnom snopiću (fascikularni), vodi direktno poreklo od prokambijuma vegetacione kupe. U zeljastih dikotiledonih biljaka može doći do obrazovanja sekundarnog meristema (interfascikularni kambijum). Interfascikularni kambijum se formira na račun ćelija sržnih zrakova, koje su naknadno dobile meristemski karakter. Spajanjem fascikularnog i interfascikularnog kambijuma nastaje kambijalni prsten. Kambijalni prsten se javlja u vidu jednog sloja. Njegove ćelije se većinom dele u tangencijalnom pravcu, pri čemu nastaju dve jednake ćelije: jedna ostaje kambijalna, a druga se diferencira u element ksilema i floema. Kambijalne ćelije dele se radijalno, upravno na dužinu debla. Razlikuju se dva tipa kambijalnih ćelija i to vretenaste i izodijametrične. Od vretenastih ćelija nastaju svi aksijalno izduženi elementi floema i ksilema, a od izodijametričnih sržni zraci (trake lignuma).

Interkalarni (umetnuti) meristemi
Interkalarni (umetnuti) meristemi. Začinju se pri osnovi članka izdanaka, uglavnom kod familije trava (Poaceae). U ovih biljaka se iznad svakog čvora, u zoni internodija, nalazi interkalarni meristem. On vodi poreklo od apikalnog meristema. Njegovim radom internodija se izdužuje i biljke rastu u visinu, a apikalni meristem vegetativne kupe rano počinje da obrazuje elemente cvetnog regiona odnosno cvasti.

Traumatični meristemi
Traumatični meristemi. Nastaju pri mehaničkim povredama, a označeni su kao kalus. Kalus može postati od bilo kojih živih ćelija, a najbrže se formira od kambijuma ili felogena. Kada dođe do povrede, ćelije oko rane povećavaju svoje dimenzije, dolazi do njihove hipertrofije. Ove uvećane ćelije počinju intenzivno da se dele, stvarajući masu nepravilnih, nediferenciranih ćelija, a pojava se naziva hiperplazija. Obrazovanjem kalusa dolazi do zarašćivanja rana, sprečavanja sušenja unutrašnjih tkiva i prodiranja patogenih organizama. Kalus se obrazuje i prilikom kalemljenja.

TRAJNA TKIVA Trajna tkiva: Izgrađena od ćelija koje su uglavnom izgubile sposobnost da se dele. Građa: Ćelije su veće od meristemskih, imaju manje protoplazme a veće vakuole. Između ćelija trajnog tkiva često se nalaze međućelijski prostori odnosno intercelulari, koje po postanku delimo na tri grupe: šizogeni, reksigeni i lizigeni. Šizogeni - nastaju razmicanjem ćelijskih opni. Reksigeni- cepanjem i raskidanjem opni usled nejednake brzine rastenja susednih ćelija. Lizigeni rastvaranjem ćelijskih opni.

Položaj: na površini biljnih organa.
Pokorična tkiva Položaj: na površini biljnih organa. Funkcija: zaštita biljke od štetnih uticaja spoljašnje sredine i isušivanja. Podela: zavisno od vremena i mesta postanka razlikuju se: epidermis (pokožica), pluta i mrtva kora. Epidermis Primarno pokorično tkivo. Nastaje radom površinskih elemenata primarnih meristema. Građa: Sastoji od jednog sloja živih, tesno priljubljenih ćelija. Bočni zidovi obično talasasti, ćelije tesno međusobno spojene. Veći deo ćelijskog prostora zauzima vakuola sa bezbojnim ćelijskim sokom. Kod nekih biljnih vrsta u reproduktivnim organima (krunični listići, plodovi i dr.), ćelijski sok može biti obojen. Boja dolazi usled prisustva antocijana i antohlora. Pored pigmenata u ćelijama epidermisa se nalaze i bezbojni plastidi-leukoplasti. Kod submerznih biljaka i biljaka koje žive u hladu u epidermisu se nalaze hloroplasti. epidrmis uzdužni presek epidermisa

kutikula epidermis Građa spoljašnjeg zida epidermalnih ćelija: u korelaciji sa funkcijom epidermisa, jače zadebljala i presvučena kutinom, Sastoji se od tri sloja: unutrašnjeg, od celuloze, sloja od celuloze impregnirane kutinom i sloja od čistog kutina na površini - kutikula. Kutikula. Bezbojna naslaga kutina, bezstrukturna materija, nepropustljiva za vodu i gasove. Ponekad sloj kutina dostiže znatnu debljinu. Osim kutina na spoljašnjem zidu epidermalnih ćelija može da se obrazuje i vosak. Kod nekih biljaka debljina voštane navlake može biti 5mm. Ćelijski zid epidermalnih ćelija može biti prožet silicijum dioksidom ili kalcijum karbonatom. Silifikacija je naročito izražena na epidermisu stabla i listova predstavnika familije Equsetaceae, Cyperaceae i Poaceae. Kalcifikacija je naglašena kod nekih semena i plodova (npr. rod Lithospermum).

Zaštitna uloga epidermisa pojačava se obrazovanjem različitih izraštaja na spoljašnjim zidovima, najčešće u obliku dlaka. Dlake mogu biti različitog oblika: cilindrične, ljuspaste, kukaste, kupaste ili mogu biti proširene u glavicu, dlake žare kod koprive i dr. Postaju od jedne ili od grupe ćelija, mogu biti jednoćelijske i višećelijske, tankozidne ili debelozidne, žive ili mrtve, proste ili granate. Oblik dlake karakterističan je za određene biljne vrste i iz tog razloga može biti važan sistematski karakter. One reflektuju sunčeve zrake, a između sebe, ili u sebi, zatvaraju velike količine vazduha, što doprinosi zaštiti organa. Kod nekih biljaka dlake se javljaju u vidu kratkih kupastih ispupčenja, koja se nazivaju papile (npr. u kruničnim listićima ljubičice). Papile kod ovih biljaka imaju somotast sjaj.

Pluta Nastaje tokom debljanja stabla radom sekundarnog meristema – felogena. Nastanak plute: deobom niza ćelija parenhima, raspoređenih neposredno ispod epidermisa, ponekad i dublje u stablu. Ćelije felogena se dele paralelno površini stabla i odvajaju kćer – ćelije ka periferiji organa – plutu. Građa plute: sastoji se od pravilnih radijalnih nizova tesno međusobno pripojenih ćelija, čiji zidovi oplutavaju, tj. prožimaju se suberinom, usled čega njihov sadržaj izumire. Nemaju intercelulare. Njihov oblik je obično u vidu četvorougla. Grade radijalne nizove. U definitivnom stanju su mrtve i sadrže vazduh, a pored toga i zrnaste ostatke sadržaja taninskih ili smolastih materija. Zaštitna funkcija plute je veoma izražena, jer se pomoću nje biljka štiti od naglih temperaturnih promena, mehaničkih povreda, bakterija, gljiva, kao i od raznih životinja pošto je suva, nesvarljiva i nehranljiva. .

Pluta, felogen i feloderm se nazivaju jednim imenom periderm.
Feloderm: Povremeno meristemske ćelije odvajaju segmente ka centru stabla – feloderm. Ćelije feloderma su žive, tankih zidova i često sadrže hloroplaste u citoplazmi. Pluta, felogen i feloderm se nazivaju jednim imenom periderm. plutine ćelije

Mrtva kora Moćnija zaštita na površini stabala mnogih vrsta drveća. Nastanak mrtve kore: Pod dejstvom sekundarnih tkiva nastalih radom kambijuma, posle nekoliko godina odbacuje se i pluta. Felogen se u stablu začinje dublje nego prvi put. Taj sloj stvorene plute ne dozvoljava razmenu materija tkivima, pa sva tkiva koja su se našla periferno od novoobrazovane plute izumiru. Mrtva kora je skup mrtvih elemenata različitih tkiva. Ona je znatne debljine i predstavlja daleko moćniju zaštitu stabla, nego što je to činila pluta. Mrtva kora je naročito razvijena na stablima hrastova, borova, brestova i drugih vrsta drveća.

Obrazovanje mrtve kore vrši se u različito doba starosti biljaka
Obrazovanje mrtve kore vrši se u različito doba starosti biljaka. Kod belog bora i vrbe počinje od 8-10 godine, lipe od 10-20, hrasta god., a u jele i posle 50. godine. Spoljašnji izgled mrtve kore nije isti kod svih vrsta drveća. Često se događa da felogen ne gradi prsten u stablu ili korenu, već se javlja samo lokalno. Ovakav felogen stvara tzv. ljuspastu koru. Ukoliko se felogen formira u vidu prstena, onda će se obrazovati prstenasta mrtva kora. Odbacivanje mrtve kore vrši se posebnim tkivom koje se naziva feloid. Ćelije feloida su mrtve, neoplutalih zidova i mogu biti tankozidne i debelozidne. Tankozidni feloid je u vezi sa higroskopnim pokretima mrtve kore, pa se na taj način lako raskidaju i odvajaju veći ili manji komadi mrtve kore. Takvi feloidi su pasivni. Debelozidni feloidi su sa lignifikovanim zidovima, otporni na istezanje, pa se raskidanje vrši u plutinim ćelijama koje su tankih zidova. Takvi feloidi su aktivni.

Mehanička tkiva Čine skelet ili kostur koji podržava sve organe biljke, sprečavajući njihovo lomljenje ili cepanje. Građa mehaničkog tkiva: Ćelije se odlikuju debelim zidovima, često odrvenelim. U većini slučajeva njihove ćelije su mrtve. Po obliku, elementi mehaničkog tkiva su različiti, ali preovlađuju izduženi, prozenhimski. Podela mehaničkog tkiva: U zavisnosti od oblika ćelija, hemijskog sastava ćelijskih zidova i sposobnosti njihovog debljanja, sistem mehaničkih tkiva deli se na: kolenhim i sklerenhim.

Primarno mehaničko tkivo. Karakteriše sve vegetativne
Kolenhim Primarno mehaničko tkivo. Karakteriše sve vegetativne organe monokotila. Razvijeno je i kod dikotila, kod kojih je više specijalizovano i jasno izdvojeno, kako po hemijskom sastavu ćelijskih zidova, tako i topološki. Nalazi se kod mladih ćelija, u organima koji još rastu. Sastoji se od živih ćelija, sa neravnomerno zadebljalim ćelijskim zidovima. Podela kolenhima: uglast, pločast i rastesit. Uglast: zadebljanja javljaju duž ivica. Pločast: Tangencijalni zidovi zadebljavaju celom dužinom, a radijalni ostali tanki. Rastesit: Ćelije su još u ranim stadijumima obrazovanja rastavljene na uglovima, a prostor između njih predstavlja shizogeni intercelular. Na delovima zidova koji se graniče sa intercelularima nastaju zadebljanja. ćelije kolenhima

Kolenhimske ćelije sadrže velike količine vode i usled toga se odlikuju znatnom plastičnom istegljivošću. Smeštene su obično na periferiji organa i često sadrže hloroplaste. Sklerenhim Najčešće mehaničko tkivo vegetativnih organa kopnenih biljaka. Sastavljeno je od prozenhimskih, vretenolikih ćelija sa ravnomerno zadebljalim zidovima, pri čemu njihova dužina može prevazilaziti širinu i više od puta. Mehanički elementi su veoma čvrsti i elastični. Podela sklerenhima: sklerenhimska vlakna i sklereide. U sklerenhimska vlakna spadaju: likina i drvena vlakna. sklerenhimska vlakna

Likina vlakna ili kambiform: najčešći tip mehaničkih elemenata
Likina vlakna ili kambiform: najčešći tip mehaničkih elemenata. U definitivnom stanju predstavljaju mrtve elemente, a šupljina koju je zauzimao protoplast ispunjena je vazduhom. Građa: zadebljali zidovi sa malim brojem jamica sa pukotinastim otvorima. Ćelijski zidovi mogu biti slabo lignifikovani ili ostaju do kraja celulozni. Kambijum odvaja likina vlakna ka kori, zajedno sa sitastim cevima i ćelijama pratilicama. Materije koje grade ćelijske zidove likinih vlakana odlikuju se velikom čvrstinom i elastičnošću. U granicama elastičnosti na jedinicu površine ona mogu izdržati veća opterećenja nego metali. Opterećenja izvan granica elastičnosti izazivaju njihovo pucanje. Dužina likinih vlakana može biti znatna i u raznih biljaka različita. U konoplje (Cannabis) iznosi oko 10 mm, lana (Linum) oko 65 mm, koprive (Urtica) oko 75 mm itd. Likina vlakna se nalaze u vegetativnim organima skoro svih viših biljaka. U submerznim organima vodenih biljaka ipak su slabo razvijena ili uopšte ne dolazi do njihovog obrazovanja. Slično je i kod kruničnih i čašičnih listića. Kod monokotiledonih biljaka mogu biti dobro razvijeni u listovima.

Drvena vlakna ili libriform: nalaze se u drvenom delu samo kod lišćarskih vrsta.
Od likinih vlakana se razlikuju svojom topografijom. Građa: Ćelije libriforma su prozenhimskog tipa, sa debelim zidovima i uskim lumenom. Jamice su pukotinaste, malobrojne ili nedostaju. Vlakna libriforma su znatno kraća (oko 2 mm) od likinih i imaju odrvenele zidove.

Sklereidi (sklerenhimske ćelije)
Obično imaju izodijametričnu formu. Njihovi zidovi su zadebljali i lignifikovani, a pokazuju jasnu slojevitost. Podela: makrosklereidi brahisklereidi asterosklereidi osteosklereidi Makrosklereidi: izduženi, skoro cilindričnog oblika. Nalaze se u semenjači pasulja (Phaseolus), kori kininovog drveta, oplodnici konoplje (Cannabis) i dr. Brahisklereidi: izodijametrične ćelije, grupisane u manje ili veće grupe. Nalaze se u kori jele (Abies), bora (Pinus), u oplodnici lešnika (Corylus) itd.

Asterosklereidi: zvezdastog oblika, a nalaze se u kori jele (Abies),
ariša(Larix), u listovima čaja (Thea chinensis) i masline (Olea europaea). Osteosklereidi imaju ćelije koje su na krajevima proširene i zbog toga podsećaju na butnu kost.

Provodna tkiva Kopnene biljke u procesu fotosinteze izgrađuju organske materije koje treba da dospeju iz listova do svih delova biljke. S druge strane, korenovim sistemom upija se voda sa solima koja treba da bude dopremljena svim delovima biljke, u prvom redu listovima. U vezi sa tim u biljnom telu se javljaju dva osnovna puta, po kojima se odvija transport: put kojim se voda sa mineralnim solima provodi od korena ka listovima, uzlazni tok i 2. put kojim se voda sa organskim materijama provodi od listova ka drugim delovima biljke, silazni tok.

Uzlazni tok se obavlja specijalnim histološkim elementima traheidima i
trahejama. Traheide: Primarni elementi za provođenje vode, a nalaze se kod svih vaskularnih biljaka. Jednoćelijski histološki elementi, najčešće vretenasti, sa zašiljenim vrhovima. Njihova dužina je oko 1 – 4mm. Difuzija između traheida vrši se kroz jamice koje se nalaze na njihovim zidovima. Provođenje traheidama je znatno sporije nego trahejama. Kod golosemenica traheide su i provodni i mehanički elementi. One su veoma izdužene sa zašiljenim krajevima. Njihovi zidovi su manje ili više zadebljali i jako lignifikovani. Traheide ranog (prolećnog) drveta vrše uglavnom provodnu funkciju, imaju široke ćelijske lumene i relativno tanke zidove, kao i veliki broj opšančenih jamica. Traheide kasnog (jesenjeg) drveta prevashodno vrše mehaničku funkciju, imaju zadebljale ćelijske zidove, uske lumene i mali broj opšančenih jamica.

Dužina traheida četinara je i do 200 puta veća od širine, a širina je uglavnom
konstantna. Najšire traheide nalaze se kod sekvoje (Sequoja), kleke (Juniperus) i tise (Taxus). Provođenje vode sa mineralnim materijama vrši se samo preko parova opšančenih jamica. Traheide koje se nalaze u drvetu lišćarskih vrsta su kraće, na krajevima nisu zašiljene, a mogu i da se deformišu pod pritiskom različitih elemenata. Razlikuju se: vazicentrične vaskularne vlaknaste traheide.

Vazicentrične traheide: uglavnom nemaju mehaničku funkciju.
Po načinu postanka, rasporedu i provodnoj funkciji odgovaraju tipu longitudinalnih traheida četinara. One su kratke, nepravilnog oblika i javljaju se isključivo pojedinačno. Po longitudinalnim zidovima imaju sitne opšančene jamice. Vaskularne traheide obrazuju izrazite aksijalne nizove. Vlaknaste traheide imaju prozenhimsku formu i podsećaju na vlakna libriforma. Odlikuju se opšančenim jamicama sa pukotinastim ili sočivastim porusom. U stablu lišćarskih vrsta vlaknaste traheide su malobrojne, mogu i nedostajati, ili su isključivo elementi mehanike. t r a h e i d

Traheje: nastaju iz vertikalnog niza ćelija, čiji se poprečni zidovi rastvaraju. U definitivnom stanju traheje predstavlju mrtve cevaste elemente koji dostižu znatnu dužinu. Provodna funkcija traheja nastaje tek pošto izgube svojstva živih ćelija. Prosta perforacija: potpuno rastvaranje završne membrane tako da nastaje krupan, celovit otvor- resorpciona pločica. Više manjih perforacija: poprečni zid se ne rastvara u potpunosti, već nosi nekoliko manjih perforacija. Ovaj tip traheja odražava primitivniji oblik. Tip perforacije je značajna odlika za mikroskopsku determinaciju vrsta drveća. Kod bagrema (Robinia) traheje su dugačke oko 1m, kod hrasta (Quercus) oko 2 m, a kod lijana i nekoliko metara.

Bočni zidovi traheja i traheida sa unutrašnje strane su lokalno zadebljali.
Po tipu zadebljanja delimo ih na: prstenaste spiralne mrežaste jamičave. Lokalna zadebljanja u vidu prstena nisu uvek podjednako udaljena jedna od drugih. Isto se odnosi i na lokalna zadebljanja u vidu spirale. Broj spirala u traheji varira, a spirale se nekada račvaju i međusobno povezuju anastomozoma.U mrežastim trahejama zadebljanja su u obliku mreže. Traheide i traheje funkcionišu po nekoliko godina, dok ne dođe do njihovog isključivanja iz provođenja. Kroz jamice na njihovim bočnim zidovima prolaze tile i zatvaraju ih. Tile obrazuju susedne žive ćelije kao produkt svojih celuloznih zidova.

Silazni tok ili kretanje organskih materija rastvorenih u vodi odvija se posebnim histološkim elementima – sitastim cevima i ćelijama pratilicama. Građa sitaste cevi: žive ćelije, čiji su poprečni zidovi perforirani u obliku sita. Zid članova sitastih cevi je celulozan, jedra obično nemaju, ali se citoplazma sa mitohondrijama zadržava u obliku tankog sloja uz zidove. Njihova citoplazma se naziva denaturisana, jer je u potpunosti propustljiva. Pored sitastih cevi postavljene su žive ćelije, posebnog oblika i građe - ćelije pratilice. Član sitaste cevi i ćelija pratilica (ponekad ih je nekoliko) nastaju iz jedne ćelije meristemskog tkiva. Kod golosemenica i paprati se umesto sitastih cevi nalaze sitaste ćelije. One funkcionišu kao ćelije, jer su perforacije na zidovima uske (sitne), te stoga uz njih nema ćelija pratilica.

Sitaste cevi najčešće funkcionišu jednu vegetacionu periodu.
U jesen njihove sitaste ploče bivaju zatvorene specijalnom masom – kalozom, a time se isključuju iz funkcije provođenja. Na proleće kaloza se rastvara, a sitasta cev ponovo uspostavlja svoju funkciju. Obično se tada obrazuju novi elementi za provođenje organskih materija.

Provodni snopići Provodni histološki elementi za kretanje neorganskih i organskih materija u biljnom telu grupisani su u provodne snopiće. Razlikuju se prosti i složene provodni snopići. Prosti sadrže samo elemente za provođenje vode i mineralnih materija ili elemente za provođenje organskih materija. Složeni sadrže obe grupe elemenata za provođenje. Ksilem i floem u složenim provodnim snopićima imaju različit položaj u pojedinim biljnim organima. Od njihovog međusobnog položaja zavisi i tip snopića. Prema rasporedu ksilema i floema razlikuju se četiri tipa složenih provodnih snopića: kolateralni, radijalni, koncentrični i prelazni.

Kolateralni provodni snopići razvijeni su u stablima i listovima.
U stablu: floem je okrenut ka periferiji organa, a ksilem ka njegovom centru. U listu: ksilemski deo je okrenut licu lista, a floemski njegovom naličju.

Bikolateralni provodni snopić: pored floema na spoljašnjoj strani ksilema, nalazi se drugi floem sa njegove unutrašnje strane (familije Cucurbitaceae, Solanaceae i dr.). Pojava bikolateralnog provodnog snopića je posledica uvećane potrebe za provođenjem organskih materija, koje se stvaraju u listovima tih biljaka i transportuju u plodove džinovskih razmera (tikva).

Radijalni provodni snopić: na raznim radijusima korena naizmenično su poređane ksilemske i floemske ploče. Broj ksilemskih ploča je jednak broju floemskih ploča. Između ksilemskih i floemskih ploča razvijeno je živo tkivo provodnog parenhima. Ksilemske ploče mogu u centru organa da se spoje. U korenu dikotila broj ksilemskih i floemskih ploča je manji nego kod monokotila. Radijalni provodni snopić opkoljen je slojem živih parenhimskih ćelija označenim kao pericikl. U periciklu se začinju bočni korenovi, a sem toga to je i mesto u kojem se delom obrazuje sekundarni meristem – kambijum, čijim se radom vrši sekundarno debljanje korena.

Koncentrični provodni snopići:
snopići bez mehaničkih elemenata, a provodne grupacije se označavaju kao hadrom i leptom, koncentrično su raspoređeni. Nalaze se u rizomima. U rizomu većine paprati (Pteridium aquilinum) u centru se nalazi hadrom, a oko njega leptom. Ovakav snopić se naziva hadrocentrični provodni snopić. Prelazni provodni snopići: po rasporedu provodnih grupa hadroma i leptoma, nalaze se između koncentričnog i kolateralnog provodnog snopića. Hadromski deo nalazi se oko leptoma, ne obavija ga u potpunosti, već negde oko ¾. Ovakvi provodni snopići nalaze se u rizomu đurđevka (Convallaria majalis). Kod đurđevka se u centralnom delu rizoma nalaze koncentrični (leptocentrični) provodni snopići, a uz endoderm prelazni provodni snopići.

U zavisnosti od prisustva ili odsustva kambijuma između ksilema i floema razlikuju se
otvoreni i zatvoreni provodni snopići. U otvorenim provodnim snopićima, prilikom formiranja od temenog meristema, zaostaje meristemsko tkivo (fascikularni kambijum) između ksilema i floema, što znači da oni mogu da dobijaju nove elemente. Otvoreni provodni snopići svojstveni su dikotilama. Kod zatvorenih provodnih snopića (monokotile) prilikom obrazovanja provodnih snopića meristemsko tkivo ne zaostaje između ksilema i floema, pa se ne obrazuju novi elementi.

Tkiva za apsorpciju Biljke talofite primaju materije iz spoljašnje sredine celom površinom. Kod kopnenih biljaka razvijena je specijalna zona za upijanje vode sa solima na korenovima - zona korenskih dlaka. Na poprečnom preseku korena u zoni korenskih dlaka razlikuju se tri zone: epidermis primarna kora centralni cilindar. Epidermis korena, kao i kod lista i stabla građen je od jednog sloja živih ćelija, a u korenu nema zaštitnu funkciju već funkciju apsorpcije vode. Epidermis korena naziva se i epiblem.

Građa epiblemskih ćelija
Građa epiblemskih ćelija. Zidovi ćelija su tanki, celulozni, i na spoljašnjoj strani ne obrazuju kutikulu. Citoplazma ćelija je sa krupnim jedrom i velikim brojem organela. Hloroplasti nedostaju. Da bi se apsorpciona površina epiblema uvećala, iz pojedinih ćelija obrazuju se korenske dlake. Korenske dlake: luče izvesne kiseline koje rastvaraju zemljišne čestice čime olakšavaju usvajanje materija. Ćelije koje obrazuju korenske dlake nazivaju se trihoblaste. Kod izraslih dlaka u zidovima ćelija ima dosta pektina i hemiceluloze. Ove materije u dodiru sa zemljišnom vodom dovode do gelifikacije (osluznavanje) spoljašnjih zidova, priljubljivanja uz zemljišne čestice i učvršćivanja biljke za podlogu. Između korenske dlake i ćelije iz koje izrasta postoji kontinuitet ćelijskog sadržaja, tj. ne dolazi do formiranja ćelijskog zida. Jedro ćelije prelazi u vrh dlake, gde je funkcija apsorpcije najveća. Dužina korenskih dlaka iznosi 0,1-8 mm. Mnoge zeljaste biljke imaju duže dlake nego većina drvenastih biljaka. Prečnik korenskih dlaka ne prelazi desetak mikrona. Broj korenskih dlaka vrlo je veliki. U kukuruza na 1mm² iznosi 425, jabuke 320, a graška 230 μm. Izračunato je da se površina epiblema, obrazovanjem korenskih dlaka, uvećava i do 12 puta. Epiblem apsorbuje vodu osmotskim putem i predaje je ćelijama primarne kore. Voda kroz ćelije propusnice dospeva do elemenata ksilema i prenosi se dalje uzlaznim tokom do listova.

Tkiva za fotosintezu Obrazuje se u listu, zelenom stablu zeljastih biljaka i vršnim grančicama drvenastih biljaka. Građa hlorenhima: Zidovi hlorenhimskih ćelija su tanki, celulozni, bez jamica. Citoplazma je u vidu tankog sloja uz zidove i u njoj se nalaze organele sa jedrom. Među organelama su naročito brojni hloroplasti. Centralni deo ćelije zauzima krupna vakuola. Intercelulari između hlorenhimskih ćelija su povezani, obrazuju jedan sistem i preko stoma su u vezi sa spoljašnjom sredinom.

Hlorenhim se obično diferencira u dve vrste tkiva: palisadno i sunđerasto
Palisadno tkivo-pravo tkivo za fotosintezu: izdužene cilindrične ćelije. Dužina varira u zavisnosti od biljne vrste. Intercelulari se nalaze uglavnom između bočnih zidova. Hloroplasti su u palisadnim ćelijama najbrojniji uz zidove koji su blizu intercelulara, jer se na taj način omogućava transport organskih materija, produkata fotosinteze. Sunđerasto tkivo: izgrađeno od ćelija ameboidnog ili ovalnog oblika sa velikim intercelularima. Intercelulari se spajaju u jednu celinu. Sunđerasto tkivo ima manje hloroplasta u odnosu na palisadno. Stoga je ono u mogućnosti da obavlja dodatne uloge. Osim fotosinteze, ono vrši transpiraciju kao i transport organskih materija do floema provodnih snopića lista. Lišće četinara traje po nekoliko godina, najčešće Zbog toga postoje osobenosti u njihovoj građi.

Hlorenhim kod lista bora nije diferenciran na palisadno i sunđerasto tkivo. Ovde se nalazi posebno tkivo-naborani hlorenhim. To je kompaktno tkivo ispresecano samo smonim hodnicima. Tkivo je dobilo naziv po nabiranju zidova ćelija ka unutrašnjosti, što uvećava površinu za smestaj većeg broja hloroplasta.

Tkiva za magacioniranje
Sakupljanje i čuvanje rezervne vode i organskih materija, naročito skroba, proteina i masti. Kasnije, kad za životne potrebe te materije budu neophodne, one se iz rezervi mogu upotrebiti za različite procese. Podela prema nastanku: primarna i sekundarna. Primarnim tkivima pripadaju tkiva sa rezervama vode u listovima, sa rezervama organskih materija u kotiledonima, endospermu i dr. Sekundarna tkiva za magaciniranje rezervišu hranljive materije u repama, stablima i korenima. Tkiva za magacioniranje nemaju nekih dodatnih funkcija. U zavisnosti od materija koje se magacioniraju razlikuju se: tkiva za magacioniranje vode (hidrenhim) tkiva za magacioniranje organskih materija.

Tkiva za magacioniranje vode (hidrenhim)
Voda se magacionira u živim parenhimskim ćelijama ili u posebnim traheidima. Takve ćelije se često nalaze u listovima ili stablima kaktusa (Opuntia) i mlečika (Euphorbia). Ćelije u kojima se magacionira voda su sa tankom citoplazmom koja se nalazi uz zidove, bez hloroplasta, a veliki centralni deo ćelije zauzima prostrana vakuola, sa ćelijskim sokom bogatim vodom. Iz hidrenhima voda odlazi u tkiva za fotosintezu. Voda se može magacionirati i u traheidima. Za razliku od traheida u sistemu za provođenje, ovi su izodijametrični, krupnih razmera, sa mrežasto zadebljanim zidova. Zidovi su sa velikim brojem jamica. Nalaze se u listovima mlečike (Euphorbia), kapre (Capparis) i dr.

Tkiva za provetravanje
Preko ovog tkiva vrši se: ulaženje CO2 iz vazduha za proces fotosinteze, odavanje suvišne vode i kiseonika oslobođenog u procesu fotosinteze. Podela: primarna i sekundarna. Primarna-stome. Obrazuju se iz temenog meristema, sastavni deo primarnog pokoričnih tkiva (epidermisa). Sekundarna- lenticele. Obrazuju se u stablima sa sekundarnom građom, radom sekundarnih meristema.

Stome Nalaze se u epidermisu listova i epidermisu stabla zeljastih biljaka. Građa: Ćelije zatvaračice-dve ćelije pasuljastog oblika, okrenute jedna prema drugoj konkavnim stranama. Između njih se zapaža otvor – stomium (ostiolum). Zidovi ćelija zatvaračica su sa trbušne (konkavne strane) veoma zadebljali i to nejednako, a sa leđne tanki. Kod većine vrsta pored ćelija zatvaračica postoje i dve ili više pomoćnih ćelija koje se razlikuju oblikom od epidermskih ćelija. Stomine ćelije su žive i u citoplazmi sadrže jedro, sve organele uključujući i hloroplaste. Obrazuju se: na epidermisu lica lista-epistomatični listovi na epidermisu naličja-hipostomatični listovi na licu i naličju listova-amfistomatični listovi. Najveći broj biljaka ima hipostomatične listove. Broj stoma je različit, s jedne stane zavisi od biljne vrste, a s druge od uslova pod kojima se biljka razvija.

Menjajući svoj položaj, obim i oblik, ćelije zatvaračice imaju sposobnost da otvor stome rašire ili sasvim zatvore. Otvaranje i zatvaranje stomiuma stoji u vezi sa građom zidova ćelija zatvaračica, ali i sa promenom njihovog turgora. Kada se u ćelijama zatvaračicama nalazi šećer, to povećava koncentraciju ćelijskog soka, uvećava njihovu snagu usisavanja, što dovodi do upijanja vode iz susednih ćelija epidermisa. Pri tome ćelije zatvaračice bubre i razvlače tanke leđne zidove. Njihovo krivljenje povlači zadebljale trbušne zidove i stomium se otvara. Prelaskom šećera u skrob, osmotski inertnu materiju, odvija se suprotan proces.

Lenticele Nalaze se u pluti. Nastaju na onim mestima u epidermisu gde su se ranije nalazile stome. Građa: Felogen lenticele-meristemsko tkivo za formiranje lenticele. Nastaje od parenhimskih ćelija kore. Felogen lenticele se obično bočno naslanja na felogene plute. Radom ovog meristema odvajaju se ka periferiji stabla loptaste, žive ćelije tkiva za ispunjavanje. Upravo zbog loptastog oblika ćelija, između njih se formiraju veliki intercelulari, odnosno povezani sistem koji omogućava transpiraciju i razmenu gasova. Lenticela može biti različitog oblika: kod zove oblika bradavice, kod breze oblika brazdi. Oblik lenticele ima sistematski karakter.

Da ne bi došlo do osipanja loptastih ćelija tkiva za ispunjavanje na površinu organa, felogen lenticele, pored tkiva za ispunjavanje, s vremena na vreme stvara i opnu od zbijenih i oplutavelih ćelija, koja se kao prekrivač nalazi iznad rastresitih ćelija tkiva za ispunjavanje. Provetravanje kroz opnu omogućeno je porama koje se nalaze na njoj. Usled neprekidnog obrazovanja ćelija za ispunjavanje, opna koja je sprečavala njihovo osipanje puca. Kasnije se, umesto nje, obarazuje nova. Preko zime lenticela je zatvorena jednoslojnom opnom koja je potpuno oplutnjala (nepropustljiva) i koja doprinosi zaštiti unutrašnjih organa. S proleća se formiraju nove ćelije tkiva za ispunjavanje, prska zaštitna opna i ponovo se uspostavlja funkcije lenticele.

Tkiva za lučenje i izlučivanje
Sekrecija- izlučivanje materija koje imaju posebne fiziološke uloge. Ekskrecija-izlučivanje krajnjih produkata metabolizma. Rekrecija-izlučivanje kristala (rafidi, druze i kristalasti pesak). Sve tri vrste izlučenih materija mogu da budu veoma korisne. Sekreti i ekskreti su izlučevine žlezdanih ćelija. Te ćelije se odlikuju citoplazmom bogatom organelama, krupnim jedrima, tankim zidovima, a često su zaštićene mehaničkim tkivima. Ponekad žlezdanu ulogu mogu vršiti i pojedinačne ćelije.

Tkiva za izlučivanje vode
Izlučivanje vode-hidatodama, u obliku sitnih kapi. Ova pojava se naziva gutacija, a najintenzivnija je kada postoje povoljni uslovi za apsorpciju vode, a transpiracija je otežana. To se zapaža u ranim jutarnjim časovima posle toplih noći, kada je vazduh zasićen vodenom parom, na izvesnim mestima na listovima. Hidatode se mogu nalaziti na epidermisu (epidermske) ili dlakama (trihomske), a da nisu direktno naslonjene na tkiva za provođenje. Međutim, prave epitemske hidatode su znatno složenije građe i direktno su u vezi sa tkivom za provođenje.

Epitemske hidatode se najčešće nalaze na vrhu i na zupcima listova
Epitemske hidatode se najčešće nalaze na vrhu i na zupcima listova. Širina otvora vodenih stoma je stalna. Ispod ćelija koje ograničavaju otvor nalazi se krupan intercelular ispunjen vodom. Na njega se naslanjaju izmenjene ćelije mezofila – epitem, pravo tkivo za izlučivanje. Ćelije epitema su žive, tankozidne, sa krupnim jedrom, siromašne hloroplastima, ali veoma bogate intercelularima. Do epitema dopiru krajnji završeci snopića, predstavljeni traheidima. Količina vode koju izlučuju epitemske hidatode može biti pod izvesnim uslovima veoma velika. Gutacija je naročito jaka kod biljaka tropa. Ako je u izlučenoj vodi znatna količina kalcijum karbonata, kao kod Saxifraga, na površini organa tih biljaka stvaraju se bele ljuspice očvrslog kalcijum karbonata.

Tkiva za izlučivanje nektara
Nektar-sladak sok koji izlučuju žlezde nektarije. Izgrađene su od tankozidnih epidermskih ćelija cvetnih delova (npr. krunice). Nektar je sastavljen od različitih vrsta šećera i nekih drugih materija. Mnoge vrste insekata traže nektar kao hranu ili ga nose za svoj podmladak, a pčele od njega stvaraju med. Stoga je osnovna uloga nektara da privuče insekte oprašivače. Floralne nektarije-nektarije koje se nalaze u cvetnom regionu (najčešće u cvetnoj loži, pri osnovi plodnika ili prašničkog konca). Ekstrafloralne nektarije-nektarije koje se nalaze van cveta (na lisnim drškama ili između lisnih nerava, a ponekad i na stablu).

Tkiva za lučenje sokova za varenje
Žlezde za lučenje sokova i varenje proteinskih sastojaka. Najčešće kod insektivornih biljaka. Žlezde su najčešće metamorfozirane dlake (trihome). Fermenti za varenje izlučeni iz biljnog tela potpuno su slični pepsinu, tripsinu i erepsinu u želudcu čoveka.

M O R F O L O G I J A I A N A T O M I J A MORFOLOGIJA BILJNIH ORGANA
B I LJ A K A MORFOLOGIJA BILJNIH ORGANA Telo viših biljaka (kormofita) je sastavljeno od tri vegetativna organa: korena, stabla i lista. Organi vrše određene funkcije, zahvaljujući tkivima koja ih sačinjavaju.

K O R E N Funkcija korenovog sistema: učvršćivanje biljke za podlogu, apsorpcija i provođenje vode sa solima kroz stablo do listova. Seme koje klija, prvo razvija korenak klice kako bi se učvrstilo za podlogu. Korenak se grana da bi se razvio što moćniji korenov sistem. Kod monokotila korenak se ne grana, već se pored njega iz donjeg dela stabaoca razvija veliki broj adventivnih korenova. Stoga se kod monokotila govori o žiličastom korenovom sistemu. Kod dikotila se korenak obično razvija u moćnu osovinu, sa koje se razvija veliki broj bočnih korenova. To je osovinski korenov sistem. Korenov sistem biljke postiže veći obim i površinu od nadzemnog dela. Ovo je razumljivo, ako se uzme u obzir da kruna biljke pored ostalog vrši razmenu gasova, a korenov sistem apsorpciju vode sa solima.

Građa korena: Na uzdužnom preseku korena razlikuju se:
zona korenove kape zona deobe zona rasta i izduživanja ćelija zona korenskih dlaka zona provođenja Korenova kapa štiti meristemsko tkivo temene kupe prilikom probijanja kroz zemlju. Ćelije ovog tkiva se osipaju vrhom. Meristemsko tkivo kaliptrogen, koje se nalazi ispod temene kupe, vrši stalno obnavljanje ovih ćelija. Zona rasta i izduživanja ne prelazi dužinu od 2 mm. Tu se nalaze ćelije temenog meristema koje se dele, odvajajući segmente za tkiva korena naviše, a ostavljajući donji segment u meristemskom stanju.

Zona korenskih dlaka proteže se u dužini do 3 mm. Površinske ćelije
epiblema obrazuju korenske dlake i time uvećavaju apsorpcionu površinu korena. Funkcionišu do dvadesetak dana, jer se koren izdužuje, obrazuje nove dlake, a stare izumiru. Zona provodjenja korena nastavlja se na zonu korenskih dlaka. Ova zona je najduži deo korena i služi provođenju materija do izdanka. U toj zoni se začinju bočni korenovi, a tkivo epiblema zamenjuje plutom kao sekundarnim pokoričnim tkivom.

Primarna građa korena Na poprečnom preseku mladog korena razlikuju se tri zone: epiblem, rizodermis (epidermis korena), primarna kora i centralni cilindar. Epiblem je građen od jednog sloja bezbojnih, živih ćelija punih citoplazme i organela. Ćelijski zidovi su tanki i celulozni, a na spoljašnjim zidovima ne obrazuje se kutikula, koja bi smetala upijanju vode sa solima. Samo neke ćelije epiblema obrazuju dlake. Korenske dlake povećavaju apsorpcionu površinu i doprinose boljem učvršćivanju biljke za podlogu. Primarna kora sastoji se od nekoliko slojeva ćelija egzodermisa koji se nalazi neposredno ispod epiblema, više slojeva kore i na kraju jednoslojnog endodermisa. Kada koren počne da deblja, zbacuje se površinski epiblem, a zamenjuje ga egzodermis na površini organa. Ćelije egzodermisa tada oplutavaju, izumiru i štite organ. Parenhim primarne kore sastoji se od živih ćelija. One primaju vodu iz epiblema, putem osmoze i predaju je ksilemu centralnog cilindra. Poslednji sloj primarne kore je endodermis. Njegove ćelije su zadebljalih i odrvenelih zidova, često i oplutavele, što znači nepropustljive. Međutim, mestimično se obrazuju tankozidne, žive ćelije – ćelije propusnice, kroz koje prolazi voda sa solima do sudova. Centralni cilindar. Prvi sloj centralnog cilindra čini pericikl. Iz ćelija pericikla se začinju bočni korenovi, kambijum i felogen. Unutrašnjost centralnog cilindra ispunjava provodno tkivo, bez srži u samom centru. Provodni snopić korena je radijalnog tipa. To znači da se naizmenično po radijusima postavljaju ploče ksilema i floema.

Sekundarna građa korena
Koren ima provodni snopić zatvorenog tipa (bez kambijuma). Da bi koren mogao da deblja, sekundarnim putem se obrazuje prsten kambijuma. Jedan deo kambijuma se začinje iz parenhimskih ćelija između floema i ksilema, a drugi od ćelija pericikla iznad ksilemskih ploča. U početku kambijalni prsten nije kružan, već talasast usled neravnomernog izdvajanja elemenata. Kasnije se ispravlja (kao prsten) i ravnomerno izdvaja elemente floema (sekundarnu koru) i ksilema (sekundarno drvo). Felogen endogeno izdvaja plutu usled čega se primarna kora raspada i odbacuje.

Metamorfoze korena Koreni za magacioniranje Kod nekih vrsta (georgine, orhideja I dr.), u korenima se nagomilavaju rezervne hranljive materije. Repa- nagomilavanje hranljivih materija se vrši u glavnom korenu. Korenske krtole-nagomolavanje hranljivih materija se vrši u bočnim ili adventivnim korenima. korenske krtole repa

Kontraktilni koreni Koreni nekih biljaka mogu da pretrpe skraćivanje – kontrakciju koja ponekad iznosi i 40-70% njihove dužine. Pokorično tkivo takvih korenova pokazuje veću ili manju naboranost koja je rezultat skraćivanja unutrašnjih tkiva. Zahvaljujući toj osobini rozeta listova takvih biljaka nalazi se pri zemlji. Rizom i lukovice mnogih biljaka zbog prisustva kontraktilnih korena održavaju se na istoj dubini. Tako se krtole kozlaca (Arum maculatum) nalaze na cm ispod zemlje, mrazovca (Colchicum autumnale) na cm itd.

Koreni za pričvršćivanje
Bršljan (Hedera helix) razvija dve vrste korena. Jedni su u zemlji i vrše funkciju pričvršćivanja biljke za podlogu i apsorpciju, a drugi nastaju adventivnim putem iz stabla i služe pričvršćivanju stabla za podlogu. Oni nisu u stanju da vrše bilo kakvu apsorpciju. Nazivaju se koreni za prihvatanje i javljaju se na onoj strani stabla koja je okrenuta podlozi. Postoje i druge metamorfoze korena: vazdušni koreni – indijski banjan (Ficus bengalensis), daskasti korenovi – (neke tropske biljke), asimilacioni koreni – vodeni orašak (Trapa natans), koreni za ventilaciju (biljke mangrova vegetacije) i koreni u vidu trnova – palma (Acanthorhiza aculeata).

Specijalni koreni Simbioza. Neke vrste korenovih sistema udružuju se sa bakterijama (simbioza). Mnoge vrste familije leptirnjača (Fabaceae) sposobne su da usvajaju atmosferski azot. Ovaj proces omogućavaju bakterije roda Rhizobium nastanjene u njihovim korenima. One se naseljavaju i naglo razmnožavaju u parenhimu primarne kore, a ulaze u koren kroz korenske dlake i ćelije epiblema. Ćelije korena uvećavaju svoj obim pa se na tim mestima javljaju kvržice Bakterije su u stanju da usvajaju atmosferski azot i vezuju ga u obliku nitrata. Ova jedinjenja koristi biljka domaćin, a posle njenog uginuća bakterije ostaju u zemljištu i đubre ga prirodnim putem. Na takvim površinama usevi sledećih godina daju veće prinose.

Mikoriza Mladi korenovi nekih drvenastih vrsta: bora, jove, vrbe, hrasta, breze i drugih udružuju se sa micelijumima gljiva. U jednim slučajevima konci micelijuma prodiru u ćelije kore korena, a u drugim samo obavijaju korenčiće. Prvi slučaj označen je kao endotrofan, a drugi ektotrofan. U oba slučaja gljiva micelijumom upija vodu sa solima iz podloge i predaje je ćelijama domaćina. Od domaćina gljiva prima gotovu hranu, pa čak i vitamine. Ovaj način udruživanja od koristi je za obe vrste. Zapaženo je da se na korenima sa mikorizom ne obrazuju korenske dlake.

STABLO Funkcije stabla: obezbeđuje mehaničku ulogu daje potporu lišću kod uspravnih biljaka osovina za pričvršćivanje lišća kod horizontalno položenih biljaka kroz provodna tkiva stabla vrši se transport vode sa mineralnim solima od korena do listova i kretanje vode sa organskim materijama od listova ka korenu i ostalim delovima biljke. Cvetovi i plodovi (kao organi za reprodukciju kod skrivenosemenica) se obrazuju na stablima na onim mestima na kojima im je omogućeno oprašivanje i rasejavanje semena. U stablima višegodišnjih biljaka postoje tkiva za sekundarno debljanje, a u njihovim tkivima vrši se i nagomilavanje rezervnih materija.

Morfologija stabla: Na stablu se razvija veći broj izdanaka. Stablo sa listovima predstavlja izdanak koji se razvija iz pupoljka u toku jedne vegetacione periode. Izdanak: nerazgranato stablo sa listovima i pupoljcima koji se razvijaju u toku jedne vegetacione periode. Nadzemni (fotofilni) izdanci nalaze se iznad zemlje. Podzemni (geofilni) izdanci nalaze se ispod zemlje. Nodus (čvor): mesto na izdanku gde se pričvršćuju list i pupoljci. Internodium: deo stabla između dva susedna nodusa. Dugi izdanci: izdanci čija je osovina sastavljena iz dugih internodija. Kratki izdanci: izdanci čija je osovina sastavljena od kratkih internodija. Mnoge drvenaste biljke imaju i kratke i duge izdanke. Dugi izdanci nose zeleno lišće, a kratki pored listova nose cvetove i plodove.

Stabla se izdužuju radom ćelija temenog meristema.
Temeni pupoljci: pupoljci koji se nalaze vršno postavljeni. Bočni pupoljci: pupoljci koji se nalaze na bočnim granama. Pupoljci mogu biti vegetativni i cvetni (generativni). Neke biljke u pazuhu lista obrazuju po dva, tri ili više pupoljaka. Kolateralni pupoljci: pupoljci raspoređeni jedan pored drugog. Serijalni pupoljci: pupoljci raspoređeni jedan iznad drugog. Adventivni pupoljci: pupoljci koji nastaju na izdanku, ili nekom drugom biljnom organu, izvan lisnog pazuhu. Do njihovog nastanka često dolazi posle povreda organa. Uspavani pupoljci: pupoljci koji pod uticajem hormona biljke ostaje u stanju mirovanja. Oni se i posle više godina mogu razviti u izdanke. Značajni su jer se mogu razviti posle požara, oštećenja lišća od gusenica i dr.

Grananje Grananje je opšta pojava kod viših biljaka. Razlikuju se dva osnovna tipa grananja: dihotomo i monopodijalno. Dihotomo grananje: temena ćelija (vegetaciona kupa) se deli na dve nove od kojih svaka razvija granu skoro iste jačine (alge, talusne mahovine, neke palme). Monopodijalno grananje: stalni rast glavne osovine, a pri tome se razvijaju i bočne grane. Ovaj tip grananja karakteriše većinu gljiva, lisnate mahovine, rastaviće, neke lišćarske vrste, a u četinara je najčešći tip grananja. Prividna ili lažna dihotomija (pseudodihotomija). Izvedeno je od monopodijalnog grananja. Vrh glavne ose prestaje da se razvija, a ispod njega se razvijaju dve grane koje su uglavnom jednake jačine, tako da se dobija utisak dihotomije. Razlozi prekidanja rasta glavne ose mogu biti različiti: izmrzavanje, povrede i dr. Lažna dihotomija se javlja kod imele (Viscum album), divljeg kestena (Aesculus hippocastanum) i dr. Kod jorgovana (Syringa vulgaris) temeni pupoljak razvija cvast i time prekida rastenje, pa usled toga dolazi do ovog tipa grananja.

Simpodijalan tip grananja.
Veoma rasprostranjen u biljnom svetu. Može nastati kako iz monopodijalnog tako i iz dihotomog. Ako je simpodijalno grananje nastalo od monopodijalnog, onda se rastenje temene vegetacione kupe pre ili kasnije prekida, a pravac rastenja glavne ose preuzima jedna od bočnih grana, da bi i ona kasnije prepustila vođenje vrha sledećoj grani. Mnoge naše drvenaste vrste kao što su lipa, leska, iva, breza, kao i zeljaste ljutić, jagoda, kopitnjak ovako se granaju. Ukoliko je simpodijalno grananje nastalo od dihotomog onda se jedna od grana dihotomog grananja razvija jače od druge, potiskuje je i preuzima vrh. Ovakav način grananja veoma je redak i javlja se samo kod nekih vrsta iz roda Selaginella.

Primarna građa stabla Primarna građa stabla nastaje radom primarnih meristema vegetacione kupe. Na poprečnom preseku mladog stabla razlikujemo tri zone: epidermis, primarnu koru i centralni cilindar. Epidermis stabla: obično jednoslojan, sastavljen od bezbojnih živih ćelija, celuloznih zidova i ispunjenih organelama. Hloroplasti nedostaju. Spoljašnji zid obrazuje kutikulu, koja, kao nepropustljiva za vazduh i vodenu paru, štiti ovaj mladi organ.

Primarna kora: višeslojna.
Kolenhim: mehaničko tkivo koje obrazuje se neposredno ispod epidermisa. Sastavljeno od živih elemenata koji mogu biti raspoređeni u uglovima, rebrima (Apiaceae) i ređe u obliku prstenova (Solanaceae). Parenhim primarne kore: osnovno tkivo primarne kore. Sastavljeno od više slojeva živih parenhimskih ćelija. Ćelije primarne kore mogu sadržati hloroplaste. Skrobna sara: najdublji sloj primarne kore. Ćelije su žive i često sadrže skrob. Centralni cilindar: zahvata središnji deo stabla. Pericikl:spoljašnji sloj centralnog cilindra. Sastavljen od živih ćelija, najčešće višeslojan i sastavljen od po nekoliko slojeva sklerenhima i parenhima. Provodni snopići: kolateralnog tipa, sa ksilemom okrenutim ka centru i floemom ka periferiji stabla. Srž: centralni deo stabla, sastavleno od parenhimskih ćelija.

Sekundarna građa stabla
Sekundarna građa ili sekundarno debljanje stabla se sreće kod golosemenica i dikotila. Povećanje mase stabla postiže se radom ćelija kambijuma. Uslov za sekundarno debljanje je formiranje kambijalnog prstena. Poprečan presek stabla lipe

Atipsko debljanje stabla
Odstupanje od tipičnog načina debljanja stabla. Razlozi: neravnomerno formiranje sekundarne kore i sekundarnog drveta (veća produkcija jednog od elemenata). formiranje većeg broja kambijalnih prstenova koji se postavljaju jedan pored drugog, pa svaki od njih prema unutrašnjosti daje drvo, a prema periferiji koru. Stablo takvih biljaka na poprečnom preseku izgleda kao da je nastalo bočnim srastanjem većeg broja stabala. - formiranje nekoliko koncentričnih kambijalnih prstenova od kojih su jedni bliži centru, a drugi periferiji stabla. Od meristemskih ćelija svakog kambijalnog prstena, koji funkcioniše izvesno vreme, ka centru postaje sekundarno drvo, a ka periferiji sekundarna kora. Rezultat takvog rada kambijuma je postanak drvenih masa koje su jedna od druge odvojene sekundarnom korom.

God ili godišnji prsten prirasta:
Drvena masa stvorena u toku jedne vegetacione periode kao anatomska celina. God se sastoji iz prolećnog i jesenjeg drveta. Kod nekih biljnih vrsta teško je razlikovati godove, a kod onih kod kojih su vidljivi nisu iste širine. Širina goda: zavisi od same vrste, njene starosti, stanišnih i uslova spoljašnje sredine. Pri povoljnim uslovima spoljašnje sredine godovi su širi, a u obrnutom slučaju uži. U mladim individuama godovi su širi i bolje razvijeni.

Lažni godovi (udvojeni godovi): nastaju usled velikih suša preko leta (prekid vegetacije) zbacivanjem lišća i ponovnog olistavanja nakon kišnog perioda. Prema broju godova pri osnovi stabla može se odrediti starost drveta. Ipak, to se ne može uzeti kao potpuno pouzdan podatak jer, u toku jedne godine, može doći do udvajanja goda ili do izostanka njegovog formiranja. Beljika i srčika Beljika: mlado drvo, žućkastobeličaste boje, provodni elementi su funkcionalni i učestvuju u provođenju materija. Srčika: starije zbijenije je građe, tamnije obojeno, provodni elementi više ne učestvuju u provođenju materija. Kod mnogih vrsta kao što su javor, breza i dr. ne postoji razlika između beljike i srčike.

Sekundarna građa stabla monokotila
Kod većine monokotila ne dolazi do sekundarnog debljanja stabla, osim kod nekih drvenastih vrsta iz familije Liliaceae (Dracena, Zucca, Aloe). Proces: od unutrašnjeg sloja primarne kore obrazuje se kambijalni prsten, koji je po postanku sekundarni meristem. Radom kambijuma obrazuju se sekundarna trajna tkiva i to prema periferiji parenhim, a prema unutrašnjosti lignifikovani parenhim sa razbacanim (leptocentričnim) provodnim snopićima.

Metamorfoze izdanka Rizom- podzemni (geofilni) izdanak sa skraćenim internodijama. Sa donje strane nodusa razvijaju se adventivni koreni, a sa gornje nadzemni fotofilni izdanci. Služi i za vegetativno razmnožavanje. Grananje rizoma: monopodijalno i simpodijalno Monopodijalno grananje rizoma: rizom je uvek geofilan i raste vrhom. Simpodijalno grananje rizoma: rizom raste najpre horizontalno, pa potom vrhom izbija na površinu i obrazuje listove i cvetove. Dalji rast pod zemljom preuzimaju bočni izdanci.

Krtole Krtola- voluminozni organ sa skraćenim internodijama i sa dobro razvijenim parenhimom za magacioniranje. Može nastati od različitih delova izdanka. Kod nekih vrsta u krtolu se metamorfozira natkotilni deo stabla (keleraba), a kod drugih hipokotilni (ciklama). Krtole su česte kod monokotila, posebno kod orhideja.

Krtolaste lukovice. Rezervne meterije su smeštene u podzemnom delu izdanka koji ima izgled krtole, a na površini se obrazuju ljuspasti listovi, slično tunikatnoj lukovici. Rasplodne lukovice (bulbili). Bulbili mogu biti metamorfozirani vegetativni ili cvetni pupoljci. Pupoljci koji su trebali da se razviju u izdanke preobraćeni su direktno u lukovice. Razvijaju se na nadzemnom delu biljke. One redukuju izdanak i sasvim skraćuju internodije. Kod ovih biljaka cvetovi se ne oprašuju, pa se biljka razmnožava isključivo lukovicama.

Lukovice Lukovice- podzemni izdanci sa skraćenim stablom na kome se nalaze krupni, sočni i debeli listovi u kojima se vrši magacioniranje rezervnih hranljivih materija. Između sočnih listova nalazi se pupoljak iz koga će se razviti nadzemni izdanak. Sa donje strane skraćenog stabla javlja se snop žiličastih, odrvenelih korena. Pomoću lukovica vrši se vegetativno razmnožavanje. Podela lukovica: tunikatne i crepaste. Tunikatne lukovice: periferni listovi postaju obojeni i kožasti i predstavljaju zaštitu unutrašnjem nežnom lišću. Crepaste lukovice: ne obrazuju spoljašnje zaštitne ljuspe, već se listovi sa rezervnim hranljivim materijama prekrivaju slično crepovima na krovu.

Rašljike Rašljike-preobražaji stabla u nežne, osetljive tvorevine, sposobne da se obavijaju oko čvrstih, uspravnih podloga. Podela rašljika: granate (vinova loza ) negranate (Isusov venac) granate sa pijavkama (Parthenocisus sp.) . Obično se javljaju kod biljaka kod kojih mehanički elementi nisu dovoljno razvijeni. Oslanjajući se za neki objekat one teže da svoje listove bolje izlože uticaju svetlosti. Kod nekih biljaka rašljike se završavaju žlezdama i tada se još jače pripijaju uz neku podlogu.

Stolone Stolone- tanki, često obojene izdanci položenog rasta (jagoda, steža, neki ljutići). Stolone služe za vegetativno razmnožavanje. Podela stolona: nadzemne (jagoda, ljubičica i dr.) podzemne (krompir, neke trave – Elymus i dr.) Trnovi Nastaju od kratkog izdanka, sekundarnim debljanjem. Smanjuju transpiraciju i deluju kao zaštitni organi biljke (gledičija, glog, trnošljiva i dr.

Filokladije Bočni izdanci dobijaju listoliki izgled, postaju spljošteni, ispunjeni hlorofilom i vrše funkciju asimilacije. U morfološkom pogledu ovi organi su slični listovima, a pravo lišće je redukovano. Filokladije su grublje građe, čvršće od listova, znatno manje transpirišu i ne opadaju. Tipični su za kostrike (Ruscus).

Sukulente Listovi najčešće redukovani ili metamorfozirani u trnove. Stablo voluminozno sa rezervama vode, zeleno je i preuzima funkciju fotosinteze. Na stablu se obrazuje veliki broj rebara i udubljenja, tako da fotosintetički aktivna površina biva uvećana. Specifična grupa biljaka koje živi u predelima sa vrlo malom količinom vodenog taloga. Podela sukulenata: lisne i stablove sukulente. Stablove sukulente: voda se nagomilava u stablu (kaktusi, neke mlečike, neke glavočike itd.). Stabla sukulentnih biljaka imaju veoma različitu formu. Mogu biti loptasta, cilindrična, rebrasta, zmijolika itd. Lisne sukulente: voda se nagomilava u listovima (jarić, ćuvarkuća, ledena trava itd.).

L I ST Funkcije lista: -osnovni organi za fotosintezu
-odavanje viška vode u atmosferu – transpiracija. Nastanak lista: iz lisnih začetaka (lisnih primordija) koji se nalaze na vegetacionoj kupi. Raste ograničeno. Rast lista je bazipetalan, izuzetno akropetalan (paprati). Listovi dikotila razlikuju se od listova monokotila. Tipski list dikotila ima: lisnu osnovu lisnu dršku lisku. Lisna osnova je najčešće razvijena u obliku lisnog zgloba, rukavca ili zalistaka.

Lisna drška. Služi da udalji lisku od izdanka i omogući joj što bolje izlaganje
svetlosti. Listovi koji ne poseduju dršku nazivaju se sedeći. Kod takvog lišća liska je osnovom priljubljena za izdanak. Liska (lamina). Najvažniji deo lista, pločasta i bifacijalna. Kroz dršku prolazi jedan ili više provodnih snopića iz stabla, pa se u liski granaju na različite načine. Grane provodnih snopića nazivaju se i nervatura lista. Provodni snopići su u listu postavljeni ksilemom ka licu, a floemom ka naličju lista. Liska je veoma različitog oblika, oboda, vrha i baze. U odnosu na oblik listovi mogu biti: Eliptični, igličasti, jajasti, bubrežasti i drugi. Obod liske može biti zupčast testerast ceo talasast i dr.

Lisna sara (rukavac) Jedna od važnih tvorevina lisne osnove je i rukavac. Razvija se kao bazalni deo lista, pa manjim ili većim delom obavija stablo. Najbolji primer rukavca je kod predstavnika familje trava (Poaceae). Stablo trava se sastoji od dugačkih internodija sa odgovarajućim brojem zadebljalih nodusa (čvorova). Iznad svakog čvora nalazi se meristemsko tkivo. Rukavac kod trava predstavlja mehaničku zaštitu meristemu i doprinosi čvrstoći stabla, a u isto vreme kiša i rosne kapi, nečistoće, bakterije i dr. ne mogu da prodru u unutrašnjost stabljike. Na mestu prelaska rukavca u lisku nalazi se naročiti jezičasti izraštaj ligula. Rukavac se javlja i kod familija Araceae, Orchidaceae i dr.

Zalisci (stipulae) Razvijaju se iz osnove lista, najčešće po dva, levo i desno od lisne drške. U nekih biljaka oni su vrlo sitni i slabo primetni, a u drugih vrlo krupni, ali manji od pravog lišća. Ohreja: srasli zalisci koji čine omotač. Veliki broj biljaka ima kožaste zaliske, mrke ili sive boje koji opadaju odmah po formiranju pravih listova. Zalisci su karakteristični za neke familije iz klase Magnoliopsida: Fabaceae, Rosaceae, Salicaceae i dr. Predstavnici familije Rubiaceae imaju naspramno postavljene listove, a zalisci se razvijaju do razmere pravih listova, tako da se dobija se utisak da se u pršljenu nalazi veliki broj listova.

Srednje lišće: asimilaciono i tipsko za određenu vrstu.
Kategorije listova Kotiledoni: diferenciraju se na embrionu. Sadrže rezervne hranljive materije. Profili (prophyllum): prvi listovi na mladoj biljčici, nešto prostije građe od tipskog lišća. Donje lišće: ljuspasto, reducirano, a nalazi se na rizomima, krtolama i lukovicama. Gornje lišće (bracteae) je reducirano lišće koje je promenilo svoju funkciju u zoni cvetova i cvasti. Srednje lišće: asimilaciono i tipsko za određenu vrstu. Cvetno lišće: metamorfozirano asimilaciono lišće u funkciji razmnožavanja (čašični i krunični listići, prašnici i tučak). cvetno lišće gornje lišće srednje lišće profili kotiledoni

Tipovi listova Prost list: sastavljen samo od liske i lisne drške. Obodom može biti nazubljen ili ceo. Složen list: sadrži veći broj “listića” na dršci, a može biti: -tročlan: liska se sastoji od tri listića. (jagode, deteline i dr.). -prstast: liska prstasto deljena (divlji kesten, konoplja i dr.). -perasto složen: liska neparno (bagrem), parno (rogač) dvojno (gledičija) ili trojno (Thalictrum) perasto deljena.

Nervatura lista Način grananja nerava u liski. Paralelna nervatura: paralelno (kod trava) ili lučno (kod bokvica) pružanje nerava kroz lisku. Mrežasta nervatura: velika razgranatost nerava. Prema rasporedu nerava mrežasta nervatura može biti: -perasta: glavni nerv se pruža čitavom dužinom kroz sredinu liske, a od njega se odvajaju bočni, približno jednaki nervi (hrast, bukva i dr.). Najčešći tip nervature. -prstasta: sa vrha lisne drške polazi veći broj približno jednakih nerava koji se dalje granaju u sve tanje i tanje nerve (javor, platan). -zvezdasta (zrakasta): sa vrha lisne drške koji dolazi u središnji deo liske (ekscentrično) zrakasto polazi više nerava. Ova nervatura je uglavnom karakteristična za dikotile.

-račvasta (dihotoma) nervatura: svi nervi su jednaki i granaju se u po dve slabije račve, koje se dalje na isti način granaju (Ginkgo biloba, listovima nekih paprati). Glavni nervi monokotila su povezani bočnim anastomozama, pa se list uzdužno lako cepa u trake, pod dejstvom grada ili jakih oluja. U listu dikotila nervi se razvijaju u raznim pravcima, pa kao mreža pružaju veću čvrstoću. Četinari imaju samo jedan centralni nerv sa jednim ili dva provodna snopića.

Građa lista Listovi dikotila: dorziventralne građe (imaju lice i naličje). Lisna ploča (lamina) sastoji se od epidermisa, mezofila i provodnih snopića. Epidermis: jednoslojno tkivo, pokriva lisku sa obe stane. Zaštitna uloga. Ćelije pravilne, gusto zbijene, žive, celuloznih zidova i bez hloroplasta. Na spoljašnjim zidovima obrazuje se kutikula, nepropustljiva za vodu i gasove. Najčešće se u epidermisu naličja, a nekada i na oba epidermisa, obrazuju otvori za provetravanje – stome.

Mezofil: ispunjava prostor između dva epidermska sloja
Mezofil: ispunjava prostor između dva epidermska sloja. Sastavljen je od dva tipa ćelija: – palisadne ćelije: pravougaone, gusto zbijene, okrenute ka licu lista. – sunđeraste ćelije: nepravilnog oblika, sa velikim intercelularima, okrenute ka naličju lista. Obe vrste ćelija sadrže hloroplaste. Fotosinteza je intenzivnija u palisadnim ćelijama, jer su one brojnije i bogatije hloroplastima. Provodni snopići lista:kolateralni, ksilem okrenut ka licu lista, a floem ka naličju. Oko provodnih elemenata nalaze se mehanički elementi. Kroz mezofil lista teku granati nervi.

Građa lista monokotila: list linearan sa paralelnom nervaturom
Građa lista monokotila: list linearan sa paralelnom nervaturom. Epidermis često sadrži silicijum. Kod kserofitnih trava listovi se uvrću u oblik trube sakrivajući stome (kovilje) čije su ćelije zatvaračice pravougaonog oblika. Hlorenhim nije diferenciran na palisadno i sunđerasto tkivo i obično se nalazi oko provodnih snopića. Mehaničko tkivo se nalazi ispod epidermisa. List golosemenica (četinara). Ćelije epidermisa zadebljalih zidova. Ispod njih razvija se sloj hipoderma. Ovo tkivo obavlja mehaničku funkciju. U mezofilu lista bora sve ćelije su jednake, naborane, žive, pune organela i hloroplasta i vrše fotosintezu. Mestimično se u mezofilu sreću smoni hodnici. U centru lista nalaze se provodni elementi. Kod nekih golosemenica (jela, tisa i dr.) mezofil je diferenciran na palisadno i sunđerasto tkivo.

Raspored listova Naizmenični ili spiralni raspored listova. Na nodusu se nalazi jedan list. Pršljenast raspored listova. Sa jednog nodusa polazi dva ili više listova. Dijagram lisnog rasporeda. Nodusi predstavljeni zamišljenim krugovima na ravni. Ugao divergencije: ugao koji između sebe zatvaraju dva susedna lista. Ortostihe: zamišljene ose koje spajaju poklapajuće listove (nizove listova).

Pršljenast raspored: sa svakog nodusa polaze dva ili više listova
Pršljenast raspored: sa svakog nodusa polaze dva ili više listova. Listovi narednog pršljena pomeraju se za polovinu ugla divergencije i zalaze u međuprostore prethodnog pršljena. Kada se posmatra izdanak, onda se odmah zapaža da su u jednim nizovima (ortostihama) listovi neparnih pršljenova, a u drugim nizovima listovi parnih pršljenova. Naspramni raspored: na nodusu se nalaze dva lista, a svakom pripada polovina kruga- 180, (Lamiaceae i Caryophyllacae, jorgovan, čibukovina, kalina i druge). U narednom pršljenu listovi se pomeraju za polovinu ugla divergencije i postavljaju unakrst u odnosu na listove prvog pršljena. Naizmeničan (spiralni) raspored: na svakom krugu (čvoru) nalazi se samo po jedan list. I kod ovog rasporeda ugao divergencije je stalan za vrstu.

Osnovna ili genetička spirala: spajanje listovi jednog izdanka ili dijagrama kontinuiranom linijom.
Pravilan raspored lišća biološki je nužan, jer se na ovaj način omogućava najracionalnije korišćenje prostora i osvetljenja. Pravilno raspoređeni listovi podjednako opterećuju izdanak i time mu omogućavaju da stoji uspravno. Za vreme rastenja stabla vrlo često dolazi do njegovog uvrtanja ili do uvrtanja lisne drške zbog položaja (osvetljenja) liske prema svetlosti, čime se remeti pravilnost u rasporedu listova. Na ovaj način dolazi do mozaičnog rasporeda listova – lisni mozaik (Hedera helix - bršljan).

Metamorfoze lista i zalistaka
Trnovi: metamorfoza oboda (zelenika) ili celog lista u trn (šimširika). Na ovaj način smanjena je površina za transpiraciju, a povećana zaštitna funkcija. Zalisci se takođe mogu metamorfozirati u trnove (bagrem). Metamorfoze zaliska u trn Delimična metamorfoze lista u trn

Delimična metamorfoza lista u rašljiku
Metamorfoza zaliska u rašljiku Rašljike: delimična ili potpuna metamorfoza listova, služe za prihvatanje za čvrstu podlogu. Javljaju se kod listova i zalistaka bez dovoljno mehaničkih elemenata.

Insektivorne biljke. Specifične metamorfoze listova
Insektivorne biljke. Specifične metamorfoze listova. Listovi su u obliku različitih klopki za hvatanje insekata (Drosera, Pinguicula, Aldrovanda, Nepenthes).

RAZMNOŽAVANJE BILJAKA
Vegetitivni organi biljke služe za održanje života, a reproduktivni za održanje vrste. Načini razmnožavanja biljaka: ćelijska deoba, bespolno i polno. Ćelijska deoba: najjednostavniji način razmnožavanja biljaka. Vrši se kod jednoćelijskih oblika, bakterija, algi i dr. Bespolno (aseksulano): odvajanjem dela biljnog tela ili se obrazuju rasplodna tela u naročitim organima. Kada se rasplodna tela ili klicine ćelije odvoje od matere biljke direktno se razvijaju u nove, samostalne individue. Bespolno razmnožavanje može biti: vegetativno razmnožavanje i bespolno razmnožavanje u užem smislu. Polno (seksualno).

Vegetativno razmnožavanje: razviće novih biljaka iz vegetativnih organa.
Zasniva se na sposobnosti restitucije (reparacije i regeneracije). Naročito je izraženo kod biljaka koje se nalaze na nižem stepenu organizacije pošto one imaju manju diferencijaciju ćelija. Kod viših biljaka nove biljke se mogu razviti iz malih delova korena, podzemnih i nadzemnih izdanaka, a u ređim slučajevima i iz lista. Vegetativno razmnožavanje može biti dvojako: prirodno i veštačko. Prirodno vegetativno razmnožavanje: Cvetnice se najčešće razmnožavaju vegetativnim načinom pomoću rizoma, lukovica, krtola, stolona, rasplodnih pupoljaka, položnica i dr. Rizomima: razmnožavaju se mnoge višegodišnje zeljaste biljke: žuta breberina (Anemone ranunculoides), zaliz (Polygonathum multiflorum), petrov krst (Paris quadrifolia) i mnoge druge.

Lukovicama: razmnožavanje mnogih monokotiledonih biljaka: procepak (Scilla bifolia), cremoš (Allium ursinum), zlatan (Lilium martagon) i mnoge druge. Krtolama: ledinjak (Ficaria verna) i mnoge druge vrste. Stolonama: jagoda (Fragaria vesca), petolist (Potentilla reptans), ivica (Ajuga reptans) i dr. Rasplodnim pupoljcima: umesto cvetova u cvastima se obrazuju rasplodni pupoljci (Poa bulbosa). U pazuhu listova Cardamine bulbifera javljaju se pupoljci- bulbile koje se po opadanju ukorenjuju i razvijaju u novu biljku. Položenice: nisko položene grane nekog drveta ili žbuna u dodiru sa zemljom na čvorovima razvijaju adventivne korenove koji izrastaju u samostalne izdanke. (Abies alba), smrča (Picea abies) i dr.

Veštačko vegetativno razmnožavanje
Putem reznica: vrbe, topole i neke druge biljke. Isto tako važno je i razmnožavanje korenovim (leska, ruža) i lisnim sadnicama (begonija, zumbul, bršljan i dr.) Kalemljenje: ablaktiranje ili kalemljenje dodirom: kalem se ne odvaja od majke biljke sve do potpunog srašćivanja. Bočno kalemljenje, kopuliranje, kalemljenje u procep i dr.: vrši se sa odvojenom grančicom na kojoj se nalaze dva ili više pupoljaka.

Bespolno razmnožavanje u užem smislu
Vrši se obrazovanjem ćelija koje se nazivaju spore, a formiraju se u sporangijama. Spore se raznose vetrom, vodom, životinjama ili se aktivno kreću (zoospore). Kod nižih biljaka spore mogu da klijaju u novu biljku. Kod viših biljaka spore ne klijaju neposredno u novu biljku, već učestvuju u polnoj fazi razvoja (oprašivanje, oplođenje, formiranje klice i semena).

Polno razmnožavanje Glavni način razmnožavanja kod biljaka na višem stepenu organizacije. Vrši se obrazovanjem muških i ženskih polnih ćelija-gameta u polnim organima (gametangijama). Spajanjem gameta nastaje zigot koji klija i daje novu biljku. Izogameti: gameti, tj. polne potpuno istovetni po svom obliku i veličini, a različiti po fiziologiji, oba pokretna (kod algi i gljiva). Izogamija:proces spajanja izogameta. Anizogameti: razlikovanje gameta po veličini, ženski gamet je uvek krupniji, a muški sitniji, oba su pokretna.

Anizogamija: proces spajanja anizogameta.
Sledeća etapa u evoluciji gameta: ženski gamet postaje nepokretan, veći jer sadrži rezervne hranljive materije, a naziva se jajna ćelija. Razvija se u jednoćelijskoj gametangiji koja se naziva oogonija (alge, gljive) ili u višećelijskoj arhegoniji (više biljke sem skrivenosemenica). Muški gamet je sitniji, pokretljiv i naziva se spermatozoid. Razvija se u muškim polnim organima anteridijama. Proces spajanja ovih gameta se naziva oogamija. Pojava nepokretnosti oba gameta smatra se kao najviša etapa u razvoju gameta i nalazimo je kod savremenih golosemenica i skrivenosemenica. Gamet ima haploidan broj hromozoma, jer nastaje iz haploidne spore u procesu sporogeneze. Pri spajanju gameta nastaje zigot koji sadrži diploidan broj hromozoma. Iz zigota se razvija biljka koja će u svojim somatskim ćelijama imati diploidan broj hromozoma.

Smena «generacija» Kod biljaka je zastupljena kombinacija bespolnog i polnog razmnožavanja tj. smena jedrovih faza, diplont – haplont, koje su poznatije pod nazivom smena generacija. Kod mahovina dominira polna –gametofit generacija(sporofit redukovan) dok je kod paprati, golosemenica i skrivenosemenica dominantan sporofit. Kod viših biljaka one su izrazite.

REPRODUKTIVNI ORGANI CVET SKRIVENOSEMENICA Cvet-skraćeni izdanak sa ograničenim rastenjem, čiji su listovi preobraženi zbog (polnog) razmnožavanja. Uloga cveta: obrazovanje gameta – oprašivanje, oplođenje i formiranje semena i plodova. Od svih organa cvetnica cvet je najmanje podložan delovanju spoljašnjih faktora. Stoga su cvetovi i najznačajniji organi za sistematiku biljaka. Cvetovi imaju estetsku vrednost, a njihovi plodovi i semena su od ogromnog značaja u proizvodnji hrane za životinje i čoveka.

Delovi cveta List iz čijeg pazuha se razvija cvet naziva se priperak (bractea). Tipično građen cvet sastoji se od: cvetne drške cvetne lože čašičnih i kruničnih listića prašnika i tučka Ukoliko se ne formira drška, cvet je sedeći. Listići koji se razvijaju na cvetnoj dršci nazivaju se brakteole (bracteolae). Cvetna loža (receptaculum, torus): skraćena i proširena osovina cveta na kojoj su raspoređeni svi cvetni delovi. Može biti ravna (božur), udubljena (ruža) i ispupčena (ljutić, malina).

Može biti dvojan (čašica i krunica) – heterohlamidan.
Cvetni omotač, perijant cveta ili perigon: sastavljen od čašičnih i kruničnih listića. Može biti dvojan (čašica i krunica) – heterohlamidan. Ako je prisutan jedan krug listića perijant je monohlamidan: samo krunica- krunicolik (lala, ljiljan), samo čašica – čašicolik (kukurek, živa kopriva). Ukoliko nema perijanta cvetovi su ahlamidni - goli (vrba, topola, jasen i dr.). Čašicolik cvet Heterohlamidan cvet Krunicolik cvet

Dvopolni cvetovi: cvetovi u kojima su zastupljeni i prašnici i tučkovi.
Kod manjeg broja biljnih vrsta u cvetu su zastupljeni samo prašnici ili samo tučkovi (konoplja, topola, iva i dr). Muški cvetovi: cvetovi koji sadrže samo prašnike. Ženski cvetovi: svetovi koji sadrže samo tučkove. S obzirom da se kod jednopolnih cvetova javljaju elementi drugog pola jasno je da su jednopolni cvetovi nastali sekundarno od dvopolnih.

Jednodome ili monecke biljke: biljke koje nose i jedne i druge jednopolne cvetove (oštrice, kukuruz, breza, leska, orah, jova, hrast, bukva i dr.). Diecke biljke: biljke sa jednopolnim cvetovima kod kojih su muški cvetovi na jednim, a ženski na drugim individuama. Diecke biljke su mnogo ređe: topola, iva, konoplja, hmelj. Višedome ili poligame biljke: biljke kod kojih se uporedo sa hermafroditnim cvetovima obrazuju se i jednopolni, a u pogledu rasporeda sreću se različite kombinacije (javor, srčenica i dr.).

Raspored cvetnih delova
Cvetni delovi su promenjeni listovi. Oblik, boja, nervatura i anatomska građa to sasvim jasno potvrđuju. Zbog toga je raspored cvetnih delova veoma sličan onom kod listova. Raspored cvetnih delova može biti: cikličan (pršljenast) acikličan (spiralan) hemicikličan Cikličan (pršljenast) raspored: cvetni delovi raspoređeni u krugovima (ciklično). Najčešći raspored cvetnih delova. Acikličan (spiralan) raspored: u jednom ciklusu se nalazi 3, 4 ili 5 članova ili veliki broj cvetnih delova. Zastupljen samo kod nekih familija. Hemicikličan raspored: nalazi se kod familije Ranunculaceae. Najmanje je zastupljen.

Simetrija cveta se računa po rasporedu kruničnih i čašičnih listića.
Asimetričan cvet: cvet kroz koji se ne može povući ni jedna ravan simetrije (Cana sp.), odoljen (Valeriana sp.). Monosimetričan – zigomorfan cvet: ako se kroz cvet može povući samo jedna ravan simetrije (Lamiaceae). Bisimetričan: ako se kroz cvet mogu povući dve ravni simetrije (Campanula sp.). Polisimetričan – aktinomorfan cvet: ako se kroz cvet može povući više ravni simetrije: lala ( Tulipa sp.), ladolež (Convolvulus arvensis). Acvet

Čašica (calyx) Spoljašnji krug perijanta. Glavna funkcija čašice je zaštita cvetnih delova u fazi razvoja. Čašični listići mogu: da srastaju da opadnu po otvaranju cveta (Papaver). da se metamorfoziraju u dlačice koje služe za raznošenje (pappus-fam. Asteraceae) da bude obojena kao krunica u vidu krilca (fam. Palygalaceae) da bude razrasla u obliku meška oko ploda (Physalis). da bude odrvenela zajedno sa plodnikom – vodeni orašak (Trapa). da se razviju dva kruga čašičnih listića (calyx duplex) (Fragaria, Potentilla).

Krunica (corolla) Unutrašnji krug listića perijanta. Listići znatno krupniji od čašice i jarko obojeni, čine cvet upadljivim za ptice, insekte i druge oprašivače. Choripetalae biljke: sa slobodnim kruničnim listićima. Na slobodnom kruničnom listiću može se razlikovati donji suženi deo nokatac i gornji liska. Sympetalae biljke: sa sraslim kruničnim listićima. Pri srastanju se razlikuje: donji deo cev i gornji levak. Raspored kruničnih listića i građa cveta je u vezi sa oprašivanjem biljaka (Orchidaceae, Lamiaceae, Scrophulariaceae, Fabaceae). Kod narcisa (Narcissus) i drugih biljaka obrazuje se sekundarna krunica (parakorola). Cvetovi bez kruničnih listića su apetalni.

Prašnik (stamen) Građa: donji deo, prašnikov konac (filamentum) i gornji prošireni deo prašnica (anthera). Prašnica: sastavljena od dve poluantere (thecae) spojene konektivom (nastavak filamentuma) od kojih svaka sadrži po dve polenove kesice (loculi) u kojima se obrazuju polenova zrna (mikrospore). Skup svih prašnika jednoga cveta čini njegov androeceum. Prašnici u cvetu mogu međusobno da srastaju: na filamentima (Fabaceae); prašnicama (Asteraceae); filamentima i prašnicama (Cucurbitaceae). Često dolazi do srastanja prašnika sa cvetnim delovima, kruničnim listićima (Borraginaceae, Solanaceae), sa tučkom (stubićem) (Orhidaceae). Prašnici u kojima se ne obrazuju polenova zrna su sterilni i nazivaju se staminodije. Kod nekih biljaka staminodije mogu preuzeti funkciju nektarija.

Polenova zrna (mikrospore)
Formiraju se u polenovim kesicama u procesu mikrosporogeneze. Veoma su različitog oblika i veličine, često sadrže dodatke i izraštaje za raznošenje. Najsitnija su kod vrsta familije Borraginaceae kao i patuljaste smokve (Ficus pumila) od 0, ,0045 mm, a krupnija kod Cucurbitaceae, Malvaceae i dr. 0,20 – 0,25 mm. Imaju dvojnu opnu: spoljašnja deblja – egzina i unutrašnja tanja – intina.

Tučak (pistillum) Skup svih oplodnih listića u cvetu. Oplodni listici (karpele) su srasli svojim obodnim delovima. U zavisnosti od broja karpela tučak može biti monokarpan (jedna karpela) i polikarpan (više karpela). Na tučku se razlikuju tri jasno izdvojena dela: donji, prošireni deo plodnik (ovarium) u kome su smešteni semeni zameci tanki stubić (styllus), vrlo različito građen žig (stigma). Oblik tučkova je veoma različit.

Plodnik tučka može biti: jednook, višeok i imati različite položaje u odnosu na cvetne delove. Može biti nadcvetan, podcvetan i sredcvetan. Nadcvetan (hipogin) : ako se cvetni delovi nalaze ispod mesta gde je utvrđen plodnik (Brassicaceae, Liliaceae). Podcvetan (epigin): ako je cvetna loža izdubljena u vidu pehara i srasla sa zidom plodnika (Apiaceae, Amaryllidaceae). Sredcvetan (perigin): ako je cvetna loža peharasto izdubljena i opkoljava plodnik, ali ne srasta sa zidom plodnika (Rosaceae – šljive, višnje). Heterostilija: različit položaj stubića sa žigom tučka u odnosu na prašnike (Primula, Forsythia, Lythrum). Podcvetan plodnik Sredcvetan plodnik Nadcvetan plodnik

Semeni zametak Semeni zametak (ovulum) sastoji se od: drške – funikulus halaze (osnove semenog zametka) omotača – integumenta (prostog ili dvojnog). Integument na vrhu ne srasta, već ostavlja mali otvor mikropilu nucelusa. U nucelusu se nalazi ćelija megasporocita, najkrupnija i postavljena blizu mikropile. Ona se deli redukcionom deobom, obrazujući četiri haploidne ćelije u nizu (megaspore) od kojih tri gornje degenerišu, a četvrta gradi embrionovu kesicu. Hrani se na račun tkiva nucelusa. U rezultatu tri uzastopne mitotičke deobe u embrionovoj kesici nastaje 8 jedara. Pri tome se uvećava obim embrionove kesice. Jedra, posle prve deobe migriraju ka polovima embrionove kesice (mikropilarnom i halaznom). Na tim mestima se dvema deobama stvaraju po četiri jedra. Na mikropilarnom polu embrionove kesice jedno jedro će postati jajna ćelija, dva njene pomoćnice ili sinergide, a četvrto migrira ka centru i spaja se sa jedrom poreklom od halaznog pola. Ona čine centralno ili sekundarno jedro embrionove kesice. Na halaznom polu ostaju tri ćelije – antipode. Sva jedra, pa i jajna ćelija, su haploidna, a sekundarno je diploidno. Posle oplođenja iz semenog zametka će se obrazovati seme.

Formula cveta Za prikazivanju građe cveta i međusobnog odnosa cvetnih delova. Cvetna formula sadrži prvo simbole za simetriju cveta, a to su: za zigomorfni (monosimetričan) cvet  ili .., za aktinomorfan (polisimetričan)  ili . Članovi pojedinih krugova cveta označavaju se slovima: K (calyx), C (corolla), A (androeceum), G (gynoeceum). Ukoliko je cvet sa prostim perijantom (krunicolik ili čašicolik) onda se koristi znak P (periant). Broj cvetnih delova označava se sa odgovarajućim brojem, a ukoliko ima više krugova istog dela cveta onda se to predstavlja u vidu sabiraka. Ako su cvetni delovi istog kruga srasli onda to obeležavamo sa malom zagradom, a srednjom zagradom obeležavamo ako su srasli članovi pojedinih krugova. Odsustvo članova kruga se obeležava nulom (0), a veliki broj cvetnih delova znakom beskonačno (). Nadcvetan ili podcvetan tučak označavamo crticom ispod ili iznad broja karpela.

U pogledu rasporeda polova upotrebljavaju se znaci: za muške cvetove ♂, a za ženske ♀, za hermafroditne (dvopolne) cvetove ♂♀. Evo nekoliko primera: Ljutić (Ranunculaceae) * K5, C5, A , G_ Jabuka (Rosaceae) * K5, C5, A , G5 Dobričica ( Lamiaceae) K(5) C(5), A4 G2 Perunika (Iridaceae) * P3 + 3, A3+0, G3_ Jagorčevina (Primulaceae)  K(5), C(5) A0+5, G(5)_ Hoću-neću (Brassicaceae) * K2+2, C4, A2+22 G(2)_ Dimnjača (Papaveraceae)  K2 , C 2+2, A 2+2 ,G (2)_

Cvasti (inflorescentia)
Sistem skraćenih metamorfoziranih izdanaka sa cvetovima. Razlikuju se dve osnovne vrste cvasti: racemozne (grozdaste, monopodijalne, centripetalne) cimozne (simpodijalne, centrifugalne)

Racemozne cvasti Po načinu grananja monopodijalne, a po otvaranju cvetova centripetalne (prvi se otvara bazalni cvet, a poslednji terminalni). Razlikuju se dve grupe racemoznih cvasti: proste i složene. U proste racemozne cvasti spadaju: grozd (racemus), klas (spica), klip (spadix), resa (amentum), gronja (corymbus), štit (umbella) i glavica (capitulum). Prve dve su osnovne (grozd i klas), a sve ostale su njihove modifikacije. Grozd (racemus) ima dugačku glavnu osovinu, na kojoj su poređani cvetovi na drškama manje ili više iste dužine (šimširika – Berberis sp., bagrem – Robinia sp., divlji zumbul- Scilla sp., rezeda – Reseda sp.). Naročito je karakterističan za familiju krstašica (Brassicaceae). Klas (spica) ima sedeće cvetove koji su poređani na glavnoj osovini cvasti. Karakterističan je za trave, oštrice – Cyperaceae, bokvice – Plantago sp., Verbena sp., mnoge orhideje i dr. Posebne modifikacije klasa su klip i resa. Klip (spadix) predstavlja cvast sa zadebljalom osovinom i sedećim cvetovima (kukuruz – Zea mays – ženska cvast, kozlac (Arum maculatum).

Resa (amentum). Osovina je tanka i savitljiva, sa sedećim jednopolnim cvetovima te je cvast oborena (viseća) naniže (leska, vrba, topola). Prost štit (umbella) glavna osovina skraćena, a sa njenog vrha polaze cvetne drške koje su iste dužine kao i cvetovi, a završavaju se u istoj ravni: jagorčevina (Primula sp.), mečji luk (Alium ursinum) i dr. Glavica (capitulum) veoma skraćena glavna osa, koja je uz to i proširena. Na njoj se nalaze sedeći cvetovi: kamilica (Matricaria sp.), maslačak (Taraxacum sp.), suncokret (Helianthus sp.) i dr. Tipska glavica se sreće kod detelina (Trifolium). Gronja (corymbus) je modifikacija grozda. Glavna osovina skraćena, a bočne grane, idući od vrha prema bazi sve duže i duže tako da su svi cvetovi u istoj ravni (glog, Spiraea sp., jabuka).

Složene racemozne cvasti
Nastaju usložnjavanjem prostih cvasti. Razlikuju se: metlica, složeni klas, složeni štit i složena gronja (štitolika metlica). Metlica (panicula). Sastavljena od većeg broja prostih grozdova. Bočne grane prostog grozda počinju da rastu, pa se dalje granaju (vinova loza, jorgovan i muška cvast kukuruza). Metlica se nalazi kod mnogobrojnih trava, samo kod njih bočne grane nose proste klasiće, kao na primer Poa sp., Avena sp., Glyceria sp., Milium sp., Agrostis sp., Bromus sp. Ako je metlica sastavljena iz prostih grozdova, najčešće ima piramidalan izgled. Složeni klas (spica). Na osovini se,umesto sedećih cvetova, razvijaju prosti klasovi: žitarice i njima srodne divlje vrste trava.

Složeni štit (umbella). Karakterističan je za familiju Apiaceae
Složeni štit (umbella). Karakterističan je za familiju Apiaceae. Sastoji se iz većeg broja prostih štitova koji polaze sa vrha glavne osovine (šargarepa, peršun, celer, morač, paštrnak i druge). Kod složenog štita postoje dve vrste zaštitnih listića: pri dnu glavnog štita- involucrum i pri dnu malih štitića – involucelum. Složena gronja (štitolika metlica). Sastavljena je od većeg broja prostih gronja na zajedničkoj osovini. Po izgledu ovakva cvast podseća kako na štit tako i na metlicu zbog čega se i zove štitolika metlica. Sreće se kod gloga (Crategus sp.), ukrasnog gloga (Piracantha coccinea) i dr.

Cimozne cvasti (simpodijalne, centrifugalne)
Cimozne cvasti se odlikuju time što osovina vrlo rano završi rast donoseći cvet, pa se ispod nje razvijaju bočni izdanci sa iste visine, koji sa svoje strane takođe završavaju rast donošenjem cveta itd. Novi izdanci su stoga samo višlji ali ne i jači u odnosu na mati osovinu. Ako ovakvu cvast projektujemo na ravan, onda se najstariji cvet nalazi u centru, a najmlađi je najudaljeniji od njega, pa se ovakve cvasti nazivaju centrifugalne. U cimozne cvasti spadaju: plejohazijum, dihazijum i monohazijum.

Plejohazijum (prividni ili cimozni štit)
Plejohazijum (prividni ili cimozni štit). Odlikuje se time što glavna osovina donosi cvet, a odmah ispod terminalnog cveta obrazuje se nekoliko (više od dve) bočnih osovina, koje se završavaju cvetom na istoj visini. Plejohazijum je vrlo sličan štitu, ali je otvaranje cvetova centrifugalno. Ovakvu cvast imaju sve vrste roda Euphorbia, a iz familije Caprifoliaceae – zova, čibukovina i druge.

Dihazijum (račvica). Odlikuje se time što ispod terminalnog cveta glavne osovine sa iste visine polaze dve bočne grane, jedna naspram druge, koje ponovo obrazuju grane. Novonastale osovine alterniraju sa starim osovinama slično naspramno postavljenom lišću, pa se na taj način najmanje zasenčavaju. Cvast dihazijum imaju svi predstavnici familije Caryophyllaceae, samo je kod nekih rodova prilično izmenjena. Tipična cvast dihazijum sreće se kod vrsta roda Valerianella.

Monohazijum (simpodijum)
Monohazijum (simpodijum). Cvast koja nastaje na taj način što se ispod cveta glavne osovine razvija samo jedna bočna grana koja je rastom prevazilazi (simpodijum). Sledeća osovina viša je od nje itd. U zavisnosti od načina razvitka bočnih grana u odnosu na mati osu razlikuju se četiri vrste monohazijuma: uvojak, krivudarka, lepeza i srp. U sva četiri slučaja obrazuje se po jedna osovina, ali na raznim mestima. U prva dva slučaja nova osovina se razvija transferzalno od medijalne ravni, a u druga dva uvek u medijalnoj ravni relativne matere ose.

Uvojak (bostryx). Nastaje na taj način što se nove osovine razvijaju transverzalno, odnosno poprečno, prema relativnoj materi osi, ali uvek na istoj strani, desno ili levo (Hypericum sp., Hemerocallis sp.). Krivudarka (cincinus). Odlikuje se time što bočne grane nastaju transferzalno u odnosu na mati osu, ali se obrazuju prvi put levo, a drugi put desno od medijalne. Ovakvu cvast imaju skoro svi predstavnici familije Borraginaceae, a takođe i vrste rodova Drosera, Sedum, Sempervivum, Tradescantia, Scilla i drugih. Lepeza (rhipidium). Cvast kod koje se nove osovine uvek razvijaju u medijalnoj ravni matere ose i to iza nje na leđnoj strani. Karakteristična je za veliki broj vrsta familije Iridaceae. Srp (drepanium). Razvija nove osovine u medijalnoj ravni relativne matere ose, ali uvek na njenoj prednjoj strani. To dovodi do obrazovanja cvasti koja, gledana sa strane, ima izgled srpa ( Juncus sp.).

Oprašivanje Prenošenje polenovih zrna sa prašnika na žig tučka skrivenosemenica, odnosno na semene zametke golosemenica. To je proces koji prethodi oplođenju. Obavlja se: putem vetara, insekata, ptica, vode, puževa, slepih miševa i drugo. Cvetovi su svojom građom prilagođeni na određenu vrstu oprašivanja. Za tu svrhu postoje i adaptacije na samim polenovim zrnima. Vetar oprašuje cvetove mnogih vrsta trava, žitarica, leske, hrasta i drugih. Te biljke produkuju znatne količine polenovih zrna, uglavnom zbog velikog rasipanja, odnosno male verovatnoće da dospeju na žigove cvetova. Polen je gladak, sitan i lagan, kako bi se prenosio pojedinačno. Žigovi ovih vrsta su dlakavi i lepljivi, a cvetovi su često bez perijanta, kako bi polenovo zrno lakše dospelo do tučka. Takve biljke cvetaju pre listanja, da lišće ne bi predstavljalo smetnju oprašivanju. Insekti oprašuju veliki broj cvetnica, naročito čestih u familijama leptirnjača, zevalica, usnatica, glavočika i dr. U tim cvetovima luči se sladak sok nektar, pa insekti tražeći nektar za hranu uzgredno vrše i oprašivanje. Polenova zrna ovih biljaka su lepljiva ili sa različitim izraštajima egzine, a obrazuju se u manjim količinama od prethodnih i krupnija su. Cvetovi su živo obojeni i prilagođeni za sletanje insekata, a često i mirisni. Mnogi od njih su prilagođeni na određenu vrstu insekata.

Tipovi oprašivanja Razlikuju se dva tipa oprašivanja: samooprašivanje i unakrsno oprašivanje. Samooprašivanje: polen pada na žig tučka istog cveta. Unakrsno oprašivanje: polen pada na žig tučka drugog cveta iste ili druge jedinke. Biljke su u evoluciji izgradile različite mehanizme da bi sprečile samooprašivanje.

Oplođenje Kada je polenova cev dospela do semenog zametka, vegetativno jedro degeneriše, a generativno se deli na dve spermatične ćelije. Jedna spermatična ćelija spaja se sa jajnom ćelijom (prvo prodire u jednu od sinergida), obrazujući zigot sa dve garniture hromozoma (2n). Zigot izrasta u klicu. Druga spermatična ćelija dolazi do sekundarnog jedra embrionove kesice i spaja se sa njim. Sada se dobija triploidno jedro (3n), čijim ubrzanim deobama nastaje hranljivo tkivo za klicu – endosperm. Zbog toga se u živom svetu samo kod skrivenosemenica obavlja dvojno oplođenje Posle oplođenja zigot jedno vreme miruje. Međutim, oplođeno sekundarno jedro se ubrzano deli i stvara tkivo endosperma. Zigot počinje sa deobama tek pošto je endosperm kompletno obrazovan. Deobama zigota nastaje embrion ili klica. Embrion kod biljaka može nastati i na druge načine: iz neoplođene jajne celije (partenogeneza) ili pak formiranjem dva ili više embriona (poliembrionija).

Partenogeneza: proces obrazovanja embriona iz neoplođene jajne ćelije
Partenogeneza: proces obrazovanja embriona iz neoplođene jajne ćelije. Može biti dvojaka: haploidna (iz haploidne jajne ćelije – trave) i diploidna (iz diploidne jajne ćelije – glavočike, ruže, ljiljani i dr.). Poliembrionija: razviće dva ili više embriona u semenu. U nekim slučajevima se formira više embrionovih kesica u semenom zametku ili dve jajne ćelije u istoj embrionovoj kesici. Embrion se može formirati i adventivnim putem bez oplođenja iz sinergida, antipoda, nucelusa integumenta i dr. (limun, pomorandža).

S E M E (semen) Razvija se iz semenog zametka nakon oplođenja. Građa semena: na površini semena se nalazi semenjača (testa) koja nastaje od integumenta (retko i od nucelusa). Unutar semena je jezgra koju čine embrion i hranljivo tkivo (endosperm). Endosperm se sreće kod većine vrsta monokotila, naročito u semenu trava i žitarica. Pored endosperma kod nekih biljaka se javlja i hranljivo tkivo perisperm (nastaje iz zaostalog nucelusa). Prema sadržaju hranljivog tkiva semena delimo na: semena bez hranljivog tkiva. hranljivo tkivo prebačeno je u kotiledone (leptirnjače, krstašice, glavočike....). semena sa endospermom. endosperm može biti brašnjav (žitarice); staklast (belančevine); uljan (ricinus); sočan (kokos); sluzav (slez). semena sa perispermom. Ova semena se sreću kod lokvanja, kane i dr. semena sa endospermom i perispermom. Semena ovog tipa su dosta retka u prirodi (biber, đumbir).

PLOD (fructus) Plodov omotač (perikarp) diferenciran u tri sloja: egzokarp, mezokarp i endokarp. Egzokarp i endokarp odgovaraju licu i naličju oplodnog lišća (karpele). Sastoje se iz 1-2 sloja ćelija, a u izuzetnim slučajevima mogu biti i deblji. Mezokarp se sastoji iz više slojeva ćelija, naročito kod sočnih plodova, gde čini glavnu masu. Parenhimske ćelije mezokarpa ispunjene su raznim hranljivim materijama. Plodovi se dele na dve velike grupe: MONANTOKARPNI – plodovi koji su nastali iz jednog cveta. POLIANTOKARPNI - plodovi koji nastaju iz cvasti.

MONANTOKARPNI PLODOVI
POJEDINAČNI (POSEBNI) PLODOVI: nastaju samo iz jednog plodnika. U ovu grupu spadaju dve podgrupe plodova: I-oni koji se otvaraju pucajući na razne načine i II- oni koji opadaju zatvoreni. I Pucajući (posebni) plodovi Mešak (foliculus): sastavljen od jednog oplodnog listića. Otvara se samo trbušnim šavom nastalim srastanjem ivica karpele. Trbušni šav je najčešće okrenut cvetnoj osovini. Mešak predstavlja najprimitivniju formu ploda i zastupljen je kod biljaka familija Ranunculaceae (ljutić, žavornjak, kandilka, kukurek, božur i dr.) i Rosaceae (Spirea sp.).

Mahuna (legumen): je izgrađena iz jednog oplodnog listića, ali se otvara po oba šava, odnosno dvema uzdužnim pukotinama. Mahuna je plod svih predstavnika familije Fabaceae (zvezdan, detelina, lucerka, bagrem, pasulj, grašak i mnoge druge). Osim tipskih mahuna, duguljastog oblika, čija veličina zavisi od broja semenki na trbušnome šavu, one mogu biti i znatno izmenjene: spljoštene (bagrem, judino drvo), naduvene (pucalina), u vidu brojanica (Sophora sp.), uvijene (lucerka i neke divlje deteline), sabljaste (Astragalus sp.), nepucajuće (gledičija, rogač).

Čaura (capsula): nastaje iz sinkarpnog plodnika sastavljenog iz dva ili više oplodnih listića. U vezi sa načinom otvaranja i oslobađanja semena čaure su podeljene u nekoliko tipova: čaure koje se otvaraju porama, koje se otvaraju kapcima, koje se otvaraju zupcima i one koje se otvaraju poklopcem. Čaure koje se otvaraju porama (capsula forata): pore se razvijaju između žigova (Papaver, Campanula, Reseda).

Čaure koje se otvaraju kapcima: otvaranje kapaka se vrši po dužini ploda, odozgo naniže ili obrnuto. Odvajanje kapaka može biti na mestu srastanja karpela, pa svaki oplodni listić postaje kapak.

Čaure sa zupcima: pucaju samo svojim gornjim delom, a pri tome se obrazuju zupci. Najčešće su kod vrsta familije Caryophyllaceae. Zupci mogu aktivno da se otvaraju i zatvaraju u zavisnosti od vlažnosti vazduha. Čaure pucaju ne samo na mestima srastanja pojedinih listića, već i po glavnom nervu svakog listića, pa je broj zubaca na ovim čaurama dvostruko veći od broja oplodnih listića koji učestvuju u građi plodnika. Čaure sa poklopcem: veći ili manji deo čaure se odvaja u obliku poklopca. Nalaze se kod bunike, vidovčice, bokvice, prkosa i dr.

Poseban oblik čaure Čaure nekih biljaka pucaju po četiri uzdužne brazde i odvajaju dva kapka, ostavljajući na dršci pregradu sa semenkama. Ljuska (siliqua) je tri i više puta duža od svoje širine. Zastupljena je kod kupusa, lučca, šeboja i dr. Ljuščica (silicula) je skoro iste dužine i širine. Nalazi se kod hoću – neću, kravlje trave i dr.

II Zatvoreni plodovi Plodovi nastali od jednog ili više oplodnih listića, a opadaju zatvoreni. Oni mogu biti suvi i sočni. Suvi zatvoreni plodovi Orašica: sastavljena od jednog oplodnog listića (pavit, ljutić, zečja stopa), ili iz više oplodnih listića. Ukoliko su karpele srasle onda je to sinkarpna orašica, a ako su slobodne, apokarpna. Posebni oblici orašica su krupa i ahenija. Krupa: oplodnica srasla sa semenjačom, pa zajedno štite embrion i endosperm (trave, žitarice). Ahenija: jednosemena i jednooka orašica na kojoj se formira papus, aparat za raznošenje vetrom (maslačak, jarčeva brada i dr.).

Cepajući plodovi (schisocarpium): u osnovi orašice, sastavljeni iz dva ili više oplodnih listića skupljenih na zajedničkoj osovini, karpoforu. Kada sazru, plodovi opadaju svaki zasebno, a zaostaje samo karpofor (Apiaceae i javor) Plodovi javora imaju izraštaje plodnika u vidu krila koji doprinose rasejavanju. Podeljeni plodovi (mericarpium): plodnik sastoji iz dva oplodna listića, a formira četiri plodića (orašice) (familije Lamiaceae i Boraginaceae). Do ovoga dolazi zato što se oplodni listići dele na dva, pa svaka polovina obrazuje po plodić, tj. plodovi ovih vrsta izgrađeni su iz polovine karpela.

Sočni plodovi U sočne plodove spadaju koštunica i bobica. Koštunica (drupa): sastoji se od egzokarpa razvijenog u obliku zaštitne kožice, sočnog mezokarpa i odrvenelog endokarpa u vidu koštice (putamen). U unutrašnjosti koštunice nalazi se seme. Tipične koštunice imaju trešnja, višnja, breskva, šljiva, badem i dr.

Koštunica može da bude izgrađena iz jednog ili više oplodnih listića
Koštunica može da bude izgrađena iz jednog ili više oplodnih listića. Poseban tip koštunice predstavlja plod jabuka (pomum). Ovaj tip ploda nalazi se kod dunje, jabuke, kruške i gloga. Veći deo ploda izgrađen je iz razrasle cvetne lože (bazalnih delova čašičnih i kruničnih listića sa prašnicima), kojoj je priključen podcvetan plodnik sastavljen iz pet oplodnih listića. Egzokarp i mezokarp su mesnati i spojeni uz razraslu cvetnu ložu, ali nešto čvršće konzistencije. Endokarp je pergamentne strukture i obrazuje pet kućica, a u svakoj od njih su po dve semenke. Kod dunje u kućici ima više semenki. Na suprotnoj strani drške ploda stoje zaostala čašica i prašnici.

Bobica (bacca): ima u celini sočan perikarp koji je kod nekih vrsta tvrđi ili odrvenjen. Plod je izgrađen iz jednog ili više oplodnih listića. Najtipičnija bobica razvijena je kod vinove loze i šimširike. Tu su endokarp i mezokarp sočni kao i kod velebilja, a samo je egzokarp razvijen u vidu zaštitne kožice.

B. ZBIRNI PLODOVI Nastaju iz cveta sa apokarpnim gineceumom. Pojedini plodići povezani su posredstvom tkiva cvetne lože ili neposredno sa zidom plodnika. U zbirne plodove spadaju zbirne orašice (jagoda, ruža) i zbirne koštunice (kupina i malina). Jagoda (zbirna orašica): cvetna loža razrasta i postaje sočna, a u njoj su na pravilnom odstojanju poređani plodići, monokarpne orašice. Rasejavanju ploda jagode doprinose ptice i druge životinje. Jestivi deo ploda potiče od cvetne lože i dela cvetne drške. Ruža – šipak: zbirna orašica kod koje se u peharasto izdubljenoj cvetnoj loži (hipancijumu) nalazi veći broj orašica. Cvetna loža koja opkoljava plodnik ne srasta sa njim (perigin cvet).

Malina (zbirna koštunica): zbirni plod sastavljen od velikog broja koštunica, koje se grupno odvajaju sa zaobljene cvetne lože, a ona ostaje na dršci. Kupina (zbirna koštunica): sastavljena iz velikog broja međusobno spojenih koštunica, ali se sa njima od drške otkida i cvetna loža.

POLIANTOKARPNI PLODOVI
A. PLODOVI CVASTI Ove plodove izgrađuju čitave cvasti sa mnogobrojnim više – manje redukovanim cvetovima. Plodovi cvasti se nalaze kod velikog broja biljaka, a kod nas žive samo neke od njih npr. dudinja i smokva. Dudinja je izgrađena od jednopolnih cvetova grozdasto raspoređenih na zajedničkoj dršci. Plodići su orašice, a sočni deo je sastavljen od čašičnih listića. Smokva je plod cvasti kod koje je jestivi deo poreklom od osovine cvasti. Plodnik je sastavljen od dva oplodna listića. Plodići su sinkarpne orašice, utisnute u zid osovine cvasti.

B. SRASLI PLODOVI Nastaju srastanjem perikarpa dva ili više plodova. Povremeno se javljaju kod paradajza, šljive i drugih biljaka. Kod vrste Lonicera alpigena L. (pasje grožđe) srastaju dve bobice – bibacca. Kod ananasa srasta veci broj bobica na mesnatoj osovini.

Rasejavanje semena i plodova
Plodovi i semena se mogu rasejavati na dva osnovna načina: Autohorija: rasejavanje koje vrši sama biljka. Alohorija: rasejavanje spoljašnjim agensima. Autohorija: semena i plodovi se rasejavaju aktivnim mehanizmima same biljke. Alohorija: glavni agensi u rasejavanju semena i plodova su vetar (anemohorija), voda (hidrohorija) i životinje (zoohorija). Vetar rasejava semena i plodove male težine, snabdevene različitim dlačicama, krilcima i sl. Plodovi koji sadrže omotač od prostranih vazdušnih komora, ili je omotač grub i dlakav, prilagođeni su za prenošenje vodenim tokovima. Mnogi plodovi i semena plivaju po površini vode, čak i kada nemaju posebne prilagođenosti i bivaju raznošeni vodom. U regionima irigacionih sistema ovaj način prenošenja semena i plodova je veoma čest. Razlog što mnoga semena plivaju po vodenoj površini leži u činjenici što je u semenu rezerva hrane magacionirana u obliku ulja ili masti, a ne u obliku skroba.

Životinje rasejavaju mnoga semena i plodove
Životinje rasejavaju mnoga semena i plodove. Ovo čine uglavnom divlje životinje, ali i domaće. Takva semena i plodovi obično su snabdevena bodljama, kukicama ili dlakama, kojima se prihvataju za krzno ili dlake životinja (epizoično raznošenje). Semena se često prenose i endozoično, što znači da služe za ishranu životinja. Semena mnogih biljnih vrsta prolaze kroz crevni trakt životinja često bez gubitka svoje klijavosti.

MONANTOKARPNI PLODOVI
P L O D (fructus) MONANTOKARPNI PLODOVI A. POJEDINAČNI (POSEBNI) B. ZBIRNI I. PUCAJUĆI II. ZATVORENI (NEPUCAJUĆI) 1. Mešak a) SUŠNI b) MESNATI Zbirne orašice 1. Orašica Jagoda 2. Mahuna a) monokarpna 1. Bobica Ruža - izmenjene bobice - spljoštena b) polikarpna - naduvena - apokarpna - spiralna - sinkarpna Zbirne koštunice - brojanica Koštunica Kupina - nepucajuća (drupa) Malina Posebne orašice 3.čaura - krupa Specijalna koštunica - ahenija pomum - sa zupcima - sa porama - sa poklopcem 2. Cepajući plod - sa septama (schizocarpium) Posebna čaura 3. Podeljeni plod - ljuska (mericarpium) - ljuščica

POLIANTOKARPNI PLODOVI
A. PLODOVI CVASTI B. SRASLI PLODOVI 1. dudinja 1. ananas 2. smokva 2. lonicera (bibacca)

KLASIFIKACIJA ŽIVIH BIĆA
Jedan od najvažnijih zadataka u sistematici živih bića je hijerarhijska klasifikacija tj. svrstavanje taksona u odredjene kategorije počev od vrste preko roda, familije reda, klase, razdela i carstva. 1. Monera (svi prokariotski organizmi) 2. Protista (jednoćelijski eukarioti – protozoe i jednoćelijske alge) 3. Fungi (gljive) 4. Plantae (biljke) 5. Animalia (životinje)

CARSTVO PLANTAE – BILJKE
Višećelijski organizmi (razvijaju se iz višećelijskog embriona). Sadrže zelene plastide – hloroplaste, koji u sebi imaju pigmente: hlorofil a i b, ksantofile i karotenoide. Ovi pigmenti su veoma važni biljkama za fotosintezu, procese oprašivanja, rasejavanje semena i plodova i dr. Primarno kopneni organizmi, mada ima i sekundarno vodenih biljaka. Ranije su biljke klasifikovane prvenstveno na osnovu morfoloških karakteristika, a mnogo kasnije po srodnosti, bazirajući se pritom na rezultate mnogih novih nauka (anatomije, genetike, evolucije, geobotanike, biohemije i dr.). Tako se razvila i posebna oblast botanike, Sistematika biljaka.

KLASIFIKACIJA BILJAKA
Zasnovana na genetičkoj srodnosti između organizama. Rod (genus): vrste koje imaju zajedničke osobine, čak može uslediti i slučajno parenje između njihovih članova. Familija (familia): rodovi koji imaju zajedničke osobine, pa se oni mogu smatrati srodnim. Međutim, ta srodnost je manja nego što je srodnost vrsta u okviru roda. Biljne vrste iste familije imaju zajedničke crte, koje ukazuju da su mogle evoluirati od zajedničkog pretka. Red (ordo): familije koje ispoljavaju veliku sličnost u građi cvetova i drugih delova. Klasa (classis): redovi koji ispoljavaju veliku sličnost. Razdeo (divizio ili phylum): klase koje ispoljavaju veliku sličnost. Za svrstavanje biljnih vrsta u razdele koriste se elementi kao što su razlike u fotosintetičkim pigmentima, načinu razvića listova, građi provodnih tkiva i dr. Na taj način pojam “sličan” u prirodnoj klasifikaciji podrazumeva organizme sa genetičkim osobinama koje odražavaju njihovo srodstvo.

VIŠE BILJKE (KORMOFITE)
Razdeo Razdeo MAGNOLIOPHYTA RHYNIOPHYTA Razdeo Razdeo BRYOPHYTA PINOPHYTA POLYPODIOPHYTA LYCOPODIOPHYTA EQUISETOPHYTA

Razdeo BRYOPHYTA (MAHOVINE)
Pretežno žive na kopnu, ali nisu u potpunosti prilagođene suvozemnom načinu života i najuspešnije se razvijaju na vlažnim mestima. Njihov organizacioni tip se odlikuje odsustvom korena. Funkciju korena kod mahovina delimično vrše rizoidi, končasti jednoćelijski ili višećelijski izraštaji koji biljku pričvršćuju za podlogu. Mahovine se samo delimično snabdevaju vodom preko rizoida, jer vodu primaju neposredno čitavom površinom svoga tela. Kod mahovina dominira gametofit generacija, što znači da je biljka mahovina haplont (1n). Sporofit se sastoji od sporogona i čaure. Mahovine su u procesu oplođenja zavisne od prisustva atmosferske vode. Razdeo se deli na tri klase: Marchantiopsida, Anthocerotopsida i Bryopsida.

Klasa MARCHANTIOPSIDA (badre)
Najrasprostranjenija vrsta ove klase je badra Marchantia polymorpha. Vrsta je stanovnik vlažnih zasenčenih staništa. Telo joj je u obliku granatog, listolikog talusa, koji je na vrhu dihotomo usečen, položen po steni ili vlažnom zemljištu. Na mestu račvanja talusa smešteno je meristemsko tkivo. Na talusu se razlikuje dorzalna i ventralna strana. Sa donjeg epidermisa polaze rizoidi, cevasti i sa čepićima. Pored rizoida, koji su jednoćelijski, razvijaju se i višećelijske tvorevine - amfigastrije. Maršancija se razmnožava fragmentacijom talusa i obrazovanjem specijalnih telašaca, elipsoidnog oblika - gemama. Geme nastaju u peharastim tvorevinama na gornjoj strani talusa. Uz pomoc kišnih kapi raznose se dalje od matere biljke.

Način razmnožavanja: dvodoma biljka.
Na muškim jedinkama obrazuju se anteridiofori sa anteridijama, u kojima se obrazuju spermatozoidi sa dva biča. Zrele anteridije se vrhom otvaraju da bi se oslobodili spermatozoidi. Na ženskim jedinkama obrazuju se sa gornje strane talusa arhegoniofori sa arhegonijama. Bazalni deo arhegonije razrasta i obrazuje jajnu ćeliju. Posrednik u oplođenju je voda. Kišne kapi udarajući o anteridiofore rasprskavaju se u manje kapi, zahvataju spermatozoide i prenose ih na arhegoniofore do arhegonija. Diploidni zigot, koji označava početak sporofit generacije, ubrzo počinje sa deobama. Zigot obrazuje diploidni sporogon, koji je urastao u tkivo aegoniofora, a ima stopalo, kratku dršku i čauru. U čaurama se redukcionim deobama obrazuju spore sa haploidnim brojem hromozoma.

Klasa BRYOPSIDA (lisnate mahovine)
Uspravno stablo obraslo raspoređenim igličastim lišćem (Polytrichum commune). Provodni sistem u vidu posebnih ćelija za provođenje vode sa mineralima i vode sa organskim materijama. Na donjem delu stabla imaju rizoide. Rastu u vlažnim šumama, u obliku gustih tepiha. Biljka dostiže i 20 cm visine. Lišće je proste građe i spiralnog rasporeda, hlorofilni konci za fotosintezu razvijeni sa njegove gornje strane i to iznad tkiva lista (epidermisa). Način razmnožavanja: dvodoma biljka. Na muškim individuama se na vrhu obrazuju eliptične anteridije, a na ženskim flašolike arhegonije. Kišne kapi prenose spermatozoide do arhegonije sa jajnom celijom. Iz oplođene jajne ćelije razvija se na ženskoj biljci sporogon (sporofit generacija). Sporogon se sastoji od dugačke drške i čaure. Najčešće je narandžaste boje. U rezultatu redukcionih deoba u čauri sporogona nastaju haploidne spore. Spora na pogodnom tlu klija u zelenu, končastu i granatu protonemu, nalik na zelene končaste alge (reminescencija). Na protonemi se obrazuju pupoljci, iz koji se razvijaju biljčice mahovine. Prema tome, gametofit generaciji pripadaju: spora, protonema i biljka mahovina sa polnim elementima. Sporofit generaciju sačinjava samo sporogon, od momenta oplođenja do redukcione deobe.

Razdeo LYCOPODIOPHYTA (PREČICE)
Tipičan predstavnik Lycopodium clavatum. Vrsta ima dugačko, dihotomo granato stablo položeno po šumskom zemljištu. Grane se nejednako razvijaju - anizotomija. Stablo i grane pokriveni su igličastim lišćem, spiralno raspoređenim. Sa mesta račvanja stabla polaze nosači korenova - rizofori. Fertilne grane rastu uspravno sa položenog stabla. One su sa sve sitnijim lišćem, a na vrhu nose sporofile - listove u čijem pazuhu se razvijaju sporangije. Sporofili su grupisani na vrhu fertilnih grana u klasovima. Sporangije imaju oblik bubrega, a razvijaju veliki broj haploidnih spora. Kad zrela spora padne na povoljno tle, klija posle 5-6 godina u protalijum ili gametofit. Protalijum je čigrastog oblika i razvija se u zemlji. Za njegov razvoj potrebna je simbioza između tkiva spore i hifa gljive. Na protalijumu se obrazuju rizoidi, a sa gornje strane anteridije i arhegonije. Spermatozoidi su sa dva biča. Posrednik u oplođenju je voda, koje uvek ima u vlažnom šumskom zemljištu. Iz oplođene jajne ćelije razvija se embrio - sporofit, odnosno mlada biljka prečica.

Razdeo EQUISETOPHYTA (RASTAVIĆA)
Rod rastavića (Equisetum): oko 35 zeljastih višegodišnjih vrsta, rasprostranjen je širom Zemlje, izuzev Australije. Biljke granatog i člankovitog stabla, iz čvorova iz pazuha listova polaze bočne člankovite grane. Na čvorovima su pršljenasto raspoređeni redukovani, ljuspasti, bledi listići, srasli u ohreju. Stablo donjim delom prelazi u člankoviti rizom, sa čijih čvorova polaze korenovi. Nadzemno stablo je jednogodišnje i svakog proleća iz rizoma izrasta novo. Kod nekih vrsta javljaju se dve vrste stabala. U rano proleće se pojavljuje bledo, negranato sporonosno stablo, sa sporonosnim klasom na vrhu. Kada se iz sporangija izbace spore, stablo se suši, a iz rizoma se razvija zeleno, granato, vegetativno stablo. Ovo stablo u tkivima ispod epidermisa ima hloroplaste, te je u mogućnosti da obavlja fotosintezu. Spore rastavića su u gomilicama, povezane koncima, jednake po obliku i veličini. Spermatozoidi su sa velikim brojem spiralno raspoređenih treplji. Oplođenje se vrši uz pomoć slobodne vode, jer rastavići nastanjuju vlažne šume ili zabarena staništa. Kod drugih vrsta ne postoji podela na fertilno i vegetativno stablo. Njihova stabla su zelena i tek krajem leta se, na vršnim delovima grana, obrazuju sporofilni klasovi. Stoga se one razmnožavaju pred kraj leta ili u jesen.

Iz spore se razvija granati protalijum, na kome se obrazuju rizoidi, a na gornjem delu anteridije i arhegonije. U uslovima gde ima više hranljivih materija, iz spora se razvijaju odvojeni muški i ženski gametofit. Ova činjenica navodi na zaključak da se i kod rastavića može govoriti o nekom obliku heterosporije. Današnji rastavići su ostaci nekadašnje biljne grupe (devon i karbon), čiji su predstavnici bili u formi drveća (slični Lepidodendronu i Sigilariji) rod Calamites (kalamiti). Oni su kao i lepidodendroni nastanjivali močvarne nizijske predele i izgrađivali prostrane šume toga doba, kada je klima bila topla i vlažna. Posle karbona, usledila je velika promena klime, koju ova džinovska drveta nisu mogla da izdrže i naglo su izumrla. Iz zatrpanih i ugljenisanih stabala izumrlih džinova izgradile su se ogromne naslage uglja, u ovom slučaju poreklom iz karbonskog perioda.

Razdeo POLYPODIOPHYTA (PAPRATI)
Tipičan prestavnik paprati u našoj flori je navala (Dryopteris filix mas). Pretežno višegodišnje biljke, zeljaste građe, sa podzemnim stablom. U tropskim predelima Zemlje ima i drvolikih vrsta. Biljka paprat je sporofit generacija. Sastoji se iz podzemnog stabla (rizoma), koje obrazuje veliki broj krupnih, megafilnih listova - fronda. Listovi se pojavljuju neposredno iznad zemlje. Sa podzemnog stabla naniže razvijaju se korenovi. Paprati nemaju kambijuma, pa su sva njihova tkiva primarnog porekla. Stablo je sastavljeno od epidermisa, kore i provodnih snopića u centru. U jesen lišće obično izumire, a iz višegodišnjeg rizoma na proleće se rarzvija novo.

List paprati obavlja dve uloge: vegetativnu, procesom fotosinteze i generativnu.
Na naličju lista paprati nalaze se braonkasti sorusi. Sorusi su skupovi sporangija. Sporangija paprati ima izgled buzdovana, pri čemu se u tkivu čaure obrazuju spore, sa haploidnim brojem hromozoma u redukcionoj deobi. Na čauri sporangije postoji prsten ćelija, zadebljalih zidova, koji doprinosi otvaranju iste i rasejavanju spora. Kod slatke paprati sorus je go, međutim, kod većine vrsta iz tkiva lista obrazuju se induzijumi koji imaju zaštitnu ulogu. Neke vrste paprati rebrača (Blechnum spicant) imaju lišće, koje obavlja samo generativnu ulogu.

Oslobođene spore dospele na povoljno tle klijaju u protalijum
Oslobođene spore dospele na povoljno tle klijaju u protalijum. Protalijum ima izgled zelene srcolike pločice, pričvršćene rizoidima za vlažnu zemlju ili kakvu stenu. Sa donje strane protalijuma nalaze se i anteridije u zoni rizoida, i arhegonije u zoni urezanog dela protalijuma. Kod nekih tropskih paprati postoji muški i ženski gametofit. Spermatozoidi sa više bičeva nošeni vodom i privlačeni šećernom materijom izlučenom iz arhegonija dospevaju do njih i oplođuju jajnu ćeliju. Zigot označava početak sporofit generacije. On se deobama ćelija razvija u embrio, a ubrzo i biljku paprat, pričvršćenu za protaljum. Biljka se veoma brzo ukorenjuje, a protalijum tada propada. Pored kopnenih postoje vodene paprati, čiji predstavnici obrazuju dve vrste sporangija, sa muškim i ženskim sporama. Protalijumi ovih paprati su veoma redukovani i razvijaju se unutar zida spore. To znači da je gametofit veoma redukovan, sveden na samo nekoliko ćelija. U našoj flori najčešći rodovi su: Polypodium vulgare, Blechnum spicant, Asplenium trichomanes, Adiantum capillis - veneris, Phylitis scolopendrium i dr.

EVOLUCIJA BILJAKA SA SEMENOM
Od svih kopnenih biljaka semenjače su najbolje prilagođene suvozemnom načinu života. Velikim brojem vrsta (preko 220 hiljada) one nadmašuju sve ostale kopnene biljke i dominiraju svojom rasprostranjenošću, obiljem i uspešnijim korišćenjem prostora na suvoj podlozi. Kod semenjača, kao i kod papratnjača (svih ranije opisanih razdela kopnenih biljaka izuzev mahovina) u smeni generacija (sporofita i gametofita) dominira sporofit. Međutim, kod papratnjača, gametofit još stvara slobodne i pokretljive muške gamete, kojima je neophodna voda da bi aktivnim plivanjem dospeli do jajne ćelije i oplodili je. Kod semenjača to više nije slučaj, osim kod ginka i cikasa. Njihov gametofit je krajnje redukovan, sveden na samo nekoliko ćelija i razvija se isključivo u unutrašnjosti spore.

Sve semenjače su heterosporne, stvaraju muške i ženske spore, iz kojih se razvijaju muški odnosno ženski gametofiti. Muške spore (mikrospore) semenjača nazivaju se polenova zrna ili cvetni prah, a postaju u mikrosporangijama ili polenovim kesicama. Ženske spore (megaspore) stvaraju se u megasporangijama ili semenim zamecima. Polen, unutar kojeg se razvija gametofit sa muškim gametima, izlazi iz kesica, raznosi se vetrom, insektima ili drugim agensima i dospeva do megaspora u kojima se razvija ženski gametofit sa jajnom ćelijom (embrionova kesica). Tu klija u dugu polenovu cev, kroz koju prodiru dva muška gameta, dospevaju do embrionove kesice i jedan oplođuje jajnu ćeliju. Semenjače nemaju potrebu za vodom prilikom oplođenja.

Obrazovanje semena predstavlja dalji korak u prilagođavanju semenjača suvozemnim uslovima sredine. Iz oplođene jajne ćelije razvija se klica nove biljke (sporofita), ali ona ostaje u semenu. Seme se odvaja od biljke, rasejava se i pod povoljnim uslovima sredine klija u biljku. Seme je evoluciono nova tvorevina, koja doprinosi zaštiti mlade klice i obezbeđuje hranu do momenta njenog ukorenjivanja. Po navedenim i drugim svojstvima semenjače su znatno prilagođenije za život na kopnu od papratnjača i uspele su u toku zemljine istorije da postanu dominantni biljni oblici na kopnu. Semeni zameci jedne grupe semenjača su na megasporofilima nezaštićeni, goli, pa se ove biljke nazivaju golosemenice (Pinophyta). Druga grupa semenjača, a njih je veći broj, semene zametke obrazuje u unutrašnjosti plodnika, koji kasnije razrasta u plod. Ove biljke svrstane su u razdeo skrivenosemenica (Magnoliophyta).

Razdeo PINOPHYTA (GOLOSEMENICE)
Drvenaste biljke – drveće i žbunovi. Neki od njih dostižu velike razmere (četinari), a druge su niski žbunovi (kleka) ili patuljaste forme, pa čak i lijanski oblici (neke vrste rodova Ephedra i Gnetum). Neke su veoma granate sa sitnim često ljuspastim listovima (četinari), dok su druge negranate ili slabo granate sa krupnim perastim listovima (benetiti i cikasi). Lišće je veoma različito po broju, veličini, morfologiji i anatomskoj građi što predstavlja dobar taksonomski karakter.

Razmožavanje: formiraju mikrospore (polenova zrna) i megaspore (semeni zameci). I jedne i druge se obrazuju u strobilusima (šišaricama) različitog oblika i veličine, bilo na istoj (bespolne šišarice) ili različitim biljkama (jednopolne šišarice). Šišarice mogu biti pojedinačne (Cycas) ili sakupljene u megastrobiluse. Oplođenje se vrši unutar semenog zametka iz koga će se formirati seme koje je zaštićeno semenjačom i može na sebi imati opnaste delove za lakše rasejavanje. Razdeo Pinophyta deli se na pet klasa: Ginkgopsida, Cycadopsida, Bennettitopsida, Gnetopsida i Pinopsida.

Klasa PINOPSIDA (četinari)
Najbrojnija klasa golosemenica. Pretežno nastanjuju umeren i hladan pojas Zemlje, naročito u severnoj hemisferi, gde obrazuju prostrane šume. Većinom su drvenaste biljke visine m, ređe žbunje. Grananje monopodijalno. Listovi igličasti ili ljuspasti, spiralno ili naspramno raspoređeni, retko pršljenasto, višegodišnji (zimzeleni), retko jednogodišnji (ariš – Larix,barski čempres – Taxodium; metasekvoja- Metasequoia), kseromorfne građe sa debelom kutikulom. Sredinom lista prolazi jedan nerv. U epidermisu se nalaze stome. Stablo sa sekundarnom građom, sastoji se od kore i drvene mase. Provodni deo kore čine sitaste ćelije, a drveni deo je sagrađen od traheida (traheja nema). Mikro i makrosporofili su grupisani u šišarice (strobiluse) koje su jednopolne i jednodome, ređe dvodome. U muškim šišaricama se formiraju polenove kesice sa mikrosporama (polenovim zrnima). Ženske šišarice obrazuju semene zametke.

Oprašivanje se vrši pomoću vetra.
Posle oplođenja, iz semenog zametka nastaje seme, koje nakon rasejavanja na povoljnoj podlozi klija. Pri klijanju polena u polenovoj cevi, deobom generativnog jedra, obrazuju se dve spermatične ćelije (nema spermatozoida). Kod nekih četinara javlja se i pojava poliembrionije (nastanak više embriona od većeg broja arhegonija u semenom zametku ili cepanjem zigota na više embriona). Sazrevanje semena može trajati jednu ili dve godine (beli bor). Klasa Pinopsida obuhvata tri reda: Cordaitales (izumrli red), Pinales i Taxales.

Red Pinales Obuhvata veći broj familija od kojih su najznačajnije: Pinaceae, Cupressaceae, Taxodiaceae, Araucariaceae i dr. U familiju Pinaceae spada većinom krupno drveće sa igličastim zimzelenim listovima, izuzev roda Larix koji je listopadan. Biljke su jednodome. Na vršnim izdancima formiraju muške šišarice, a ženske niže na izdanku. Muške šišarice se sastoje od većeg broja mikrosporofilnih listova na čijoj se donjoj strani razvijaju po dve polenove kesice sa mikrosporama, koje imaju po dva mehurića (krilca) za lakše raznošenje vetrom. Ženske šišarice su viseće, a sastoje se od osovine sa velikim brojem zaštitnih ljuspastih listića (spiralno raspoređenih). U pazuhu svake ljuspe razvija se po jedna plodna ljuspa (sve ove ljuspe kasnije srastaju i odrvene). Sa gornje strane svaka ljuspa nosi po dva gola semena zametka, sa mikropilama okrenutim ka osovini. Nakon oprašivanja i oplođenja formira se seme koje takođe ima krilast izraštaj za rasejavanje. Seme sazreva u toku od 2-3 godine. Drvo je bogato smolom.

Familija borova obuhvata 9 rodova pretežno rasprostranjenih u severnoj hemisferi. Najznačajniji rodovi su: Pinus (bor) Abies (jela) Picea (smrča) Larix (ariš) Cedrus (kedar) Tsuga (tsuga) Pseudotsuga (duglazija)

Najznačajnije vrste su: alba (jela), srednja i južna Evropa,
Rod Abies sa oko 40 vrsta rasprostranjen je na planinama severne hemisfere. Najznačajnije vrste su: alba (jela), srednja i južna Evropa, A. cephalonica (grčka jela – Grčka, Makedonija), sibirica (sibirska jela), A. concolor (dugoigličava jela – Severna Amerika) i dr. Abies alba Mill. Abies concolor

Rod Picea obuhvata oko 40 vrsta rasprostranjenih u severnoj hemisferi.
P. abies (smrča), P. orientalis (orijentalna smrča), P. omorika (omorika - endemoreliktna vrsta). Picea abies (L.) H. Karst. P. omorika (Panč) Purk.

Familija Cupressaceae Krupno drveće i poleglo granato šiblje.
Mikrosporofili sadrže 3-6 mikrosporangija (polenovih kesica). Ženske cvasti su šišarice koje kao zrele odrvene. Juniperus communis L. Familija sadrzi 15 rodova rasprostranjenih u južnoj i severnoj hemisferi. Najznačajniji rodovi su: Cupressus (čempres) sa 15 vrsta (C. sempervirens var. pyramidalis), Chamaecyparis (hameciparis) sa 6 vrsta, Thuja (tuja) sa 6 vrsta (Th. orientalis, Th. occidentalis, Th. gigantea i dr.); Juniperus (kleka) sadrži oko 60 vrsta (J. communis – obična kleka, J. oxycedrus – crvena kleka, J. sabina – somina, J. nana – patuljasta kleka).

Familija sadrži 8 rodova (Severna Amerika do istočna Azija).
Familija Taxodiaceae Visoko drveće sa ljuspastim ili igličastim, zimzelenim ili listopadnim listovima. Ženske šišarice su sitne (oko 2-2,5cm), okruglo jajaste ili trapezaste. Familija sadrži 8 rodova (Severna Amerika do istočna Azija). Naznačajniji rodovi: Sequoia (sekvoja) sa vrstama: S. sempervirens, S. giganteum i dr.; Metasequoia (listopadna metasekvoja), Taxodium (čempres), T. distichum (barski čempres), Cryptomeria (zimzelena kriptomerija), C. japonica (japanska kriptomerija). Taxodium distichum (L.) Rich. Sequoia giganteum (Lindl.) J. Buchh.

Red Taxales Ovaj red je zastupljen drvećem ili šibljem, koje se bogato grana. Listovi su sitni, sedeći, prosti, igličasti ili lancetasti, spiralno raspoređeni, retko dekusirani. Mikrostrobili su grupisani u male klasiće u pazuhu listova i zaštićeni sitnim listolikim ljuspama. Mikrosporofili imaju ljuspast ili štitolik oblik i na njima se nalazi 2-8 mikrosporangija. Semeni zameci su pojedinačni, obavijeni ljuspastim listićima i smešteni u pazuhu lista. Pri osnovi semenog zametka javlja se prstenast nabor (arilus) koji raste i obavija seme sa svih strana osim na vrhu. Seme ima tvrdu semenjaču, a arilus je mesnat i debeo, dok je mlad zelene je boje, a u zrelom stadijumu je crveno obojen. Seme raznose ptice i osim sočnog arilusa svi vegetativni delovi sadrže otrovan alkaloid taksin. Red Taxales sadrži jednu familiju Taxaceae koji obuhvata pet rodova sa oko 15 vrsta, koje su rasprostranjene u severnoj hemisferi. Rod Taxus rasprostranjen je u severnoj hemisferi i sadrži 7-8 vrsta. T. baccata-tisa, nalazi se u severnoj Evropi i planinskim zonama Mediterana.

Razdeo MAGNOLIOPHYTA (SKRIVENOSEMENICE)
Skrivenosemenice su najbolje prilagođene kopnene biljke. Njima, nasuprot golosemenicama, osim drvenastih vrsta pripada i veliki broj zeljastih biljaka. U provodnom sistemu pored traheida javljaju i traheje, a u floemu sitaste cevi i ćelije pratilice. Izražena redukcija gametofita i složeno građeni plodovi i cvetovi. Biljke naseljavaju vrlo različita staništa: vlažna, aridna, pustinjska, savane, tundre, a neke su se sekundarno vratile na život u vodenoj sredini (slatka i slana voda).

Klasa MAGNOLIOPSIDA (DIKOTILE)
Bogata vrstama, rodovima i familijama. Vrste sa horipetalnim cvetovima (cvetni delovi pojedinačno pričvršćeni na cvetnoj loži). One su starije od simpetalnih, čiji su cvetni delovi međusobno srasli. Simpetalni cvetovi su u evoluciji usklađivali svoju građu prema insektima oprašivačima. Među horipetalama ima drveća i žbunova (drvenastih formi), kojih je kod simpetala daleko manje.

Familija NYMPHEACEAE (lokvanji)
Vodene biljke sa plivajućim lišćem. Cvetovi većinom sa dvojnim perijantom, čiji su listići pršljenasto ili spiralno raspoređeni. Vrste: Nuphar luteum (žuti lokvanj), sa žutom čašicom, dok je krunica razvijena u obliku neuglednih nektarija. Nymphaea alba (beli lokvanj), cvetovi kod kojih se može pratiti postepeni prelaz mnogobrojnih spiralnih prašnika u krunične listiće. Nuphar luteum Nymphaea alba

Familija ARISTOLOCHIACEAE (vučje jabučice)
Višegodišnje biljke sa puzećim ili krtolastim rizomom. Stabljika može biti zeljasta ili odrvenela. Listovi mogu biti naizmenično ili skoro naspramno postavljeni, trouglasto jajasto srcoliki ili bubrežasti, sa celim obodom. Cvetovi pojedinačni ili su smešteni u pazuhu listova, aktinomorfni ili zigomorfni, pri osnovi trbušasto prošireni. Prašnika je 6-12, utvrđeni na vrhu plodnika. Plod čaura. U našoj flori česti su rodovi: Asarum sa vrstom A. europaeum – kopitnjak, šumska vrsta i Aristolochia sa vrstom A. clematitis, koja se javlja kao korov.

Asarum europaeum Aristolochia clematitis

Familija RANUNCULACEAE (ljutići)
Pretežno višegodišnje zeljaste biljke, ređe lijane ili žbunovi, koje prezimljuju pomoću rizoma ili krtola. Lišće prosto, obično spiralno raspoređeno, bez zalistaka. Liske su na različite načine deljene. Cvetovi dvopolni, sa čašicom i krunicom, najčešće polisimetrični, ali ima i zigomorfnih. Ponekad su listići čašice i krunice jednaki. Prašnika i tučkova je veliki broj, a njihov raspored je spiralan na konusnoj izdignutoj cvetnoj loži. Svaki od njih razvija se zasebno- apokarpija. Plodovi su suvi pucajući, po tipu orašice, ređe meškovi. U našoj flori najbogatiji vrstama je rod Ranunculus - ljutić (R. repens). Vrste ovog roda nalaze se na livadama, u šumama ili kao korovi. Takođe su česte i vrste rodova Anemone - sasa, Helleborus - kukurek; Caltha - kalužnica i dr. Veliki broj vrsta ove familije našao je primenu u medicini. Od rodova sa zigomorfnim cvetovima kod nas rastu: Consolida - žavornjak ( C. regalis) i Aconitum - jedić.

Helleborus odorus Anemone ranunculoides Ranunculus repens Caltha palustris Consolida regalis Aconitum sp.

Familija PAPAVERACEAE (makovi)
Obuhvata jednogodišnje ili višegodišnje biljke sa mlečnim sokom. Cvetovi najčešće krupni i pojedinačni, obično sa dva čašična i četiri krunična listića, prašnika je veći broj, a sinkarpni gineceum je sastavljen od dve ili više karpela, sa nadcvetnim plodnikom. Plod je čaura. Rod Papaver – mak ( P.somniferum) gajena biljka, visoka do 1m, sa krupnim pojedinačnim cvetovima. Plod je čaura, koja sadrži mlečni sok bele boje. Iz zelenih čaura koristi se mlečni sok, koji se dalje suši i tako nastaje opijum, vrlo cenjena mediciniska sirovina, iz koje se dobija niz alkaloida (morfin, kodein, papaverin i dr.). Iz roda Papaver poznato je još nekoliko korovskih vrsta, među kojima se posebno ističe P. rhoeas – bulka, Bulka je jednogodišnja korovska biljka, koja se javlja u usevima strnih žita. Rod Chelidonium – rusa sa vrstom Ch. majus, višegodišnja zeljasta biljka sa narandžastim mlečnim sokom.

Papaver somniferum Chelidonium majus

Familija FUMARIACEAE (mlađe)
Višegodišnje, dvogodišnje i jednogodišnje zeljaste biljke sa krtolastim ili razgranatim korenom. Predstavnici ove familije obično sadrže bezbojni sok. Cvetovi u grozdastim cvastima, sa pripercima. Krunica transferzalno zigomorfna, a na gornjim spoljašnjim kruničnim listićima nalazi se ostruga sa mamuzom. U cvetu se nalaze po dva trodela prašnika sa nektarijom. Plod je čaura. Rodovi: Fumaria – dimnjača (F. officinalis) i Corydalis sa vrstama Corydalis cava – mlađa i C. solida – mlađa crvenkasta. Obe vrste Corydalis-a rastu u mešovitim hrastovim i bukovim šumama i cvetaju u rano proleće. Corydalis cava Corydalis soilda

Familija CANNABACEAE (konoplje)
Zeljaste jednogodišnje, dvodome biljke ili lijane. Listovi režnjeviti, spiralno raspoređeno, liske usečene. Cvetovi jednopolni, sitni, neupadljivo obojeni, muški cvetovi su skupljeni u cvasti u obliku metlice, a ženski u glavičaste cvasti. Neugledan omotač muških cvetova sadrži pet prašnika, a tučak je sastavljen od dva oplodna listića. Plod je sušan - orašica. Rod: Cannabis - konoplja (C. sativa), koja se gaji radi dobijanja vlakna i rod Humulus - hmelj (H. lupulus), koji se gaji radi upotrebe u pivarstvu. Humulus lupulus Cannabis sativa

Familija URTICACEAE (koprive)
Pretežno tropske i suptropske biljke. Listovi naspramni sa zaliscima. Neki predstavnici imaju žarne dlake (kopriva). Cvetovi jednopolni, skupljeni u cvasti, a biljke su jednodome ili dvodome. Cvetni omotač je od zelenih listića. Prašnika je koliko i listica perijanta, a u ženskom cvetu tučak je od dve karpele. Plod je orašica. Kod nas su česte korovske i ruderalne biljke iz roda Urtica - kopriva (U. dioica i U. urens). Urtica dioica

Familija FAGACEAE (bukve)
Drveće i žbunje. Listovi sa prostim, nazubljenim, spiralno raspoređenim lišćem. Cvetovi jednopolni, biljke jednodome. Muški cvetovi sakupljeni u resaste ili loptaste cvasti. Cvetovi sa prostim čašicolikim perijantom sastavljenim od listića i prašnika. Ženski cvetovi pojedinačni ili po tri skupljeni u zajedničkoj cvasti. Perijant je od 6 listića raspoređenih u dva kruga, a tučak je od tri oplodna listića. Plod je sinkarpna orašica, na čijem se vrhu nalaze po tri žiga. Rod Fagus - bukva (Fagus silvatica). Šumsko drvo visine do 50 m, sa glatkom i sivom korom. Rod Quercus – hrastovi. Bogat vrstama, Q. robur – lužnjak, Q. cerris - cer; Q. petraea – kitnjak i dr. Drvenaste vrste rasprostranjena od nizija pa do visina oko m. Lišće većine vrsta sa duboko režnjevitom liskom, a plodovi su sa kupulom. Rod Castanea - pitomi kesten (C. sativa). Raste u nizijskim šumama, a dostiže visinu 35 m. Naročito je rasprostranjen u Makedoniji, Kosovu i Bosni i Hercegovini.

Quercus robur Fagus silvatica Castanea sativa

Familija BETULACEAE (breze)
Jednodomo drveće ili žbunje. Listovi prosti, spiralno raspoređeni. Muški cvetovi u resastim cvastima, sastavljeni od 2-12 prašnika, raspoređeni u dihazijumima i smešteni u pazuhu zaštitne ljuspe. Ženski cvetovi nalik na vegetativne pupoljke, samo što iz njih vire žigovi, ili su skupljeni u cvasti nalik na rese. Tučak je od dva oplodna listića. Plod je najčešće orašica, sa krilcima. Betula - breza (B. alba). Drvo sa belom korom. Raste u proređenim visokoplaninskim šumama. Sadi se po parkovima zbog dekorativnih svojstava. Alnus - jova (A. glutinosa). Drvo sa okruglastim lišćem nazubljenih oboda. Raste pokraj reka i u nižim brdskim šumama. Corylus - leska (C. avellana). Raste kao šib u šumama, ili na proplancima. Plod je orašica sa lisnatom kupulom.

Betula alba Alnus glutinosa

Carpinus – grab. Javlja se kod nas sa dve vrste: C
Carpinus – grab. Javlja se kod nas sa dve vrste: C. orientalis – belograbić raste više u formi šiba, a C. betulus kao drvo, sa korom sličnom onoj kod bukve. Njihovi plodovi, orašice, radi lakšeg rasejavanja imaju zaštitne listiće. Corylus avellana Carpinus orientalis

Familija CARYOPHYLLACEAE (karanfili)
Zeljaste biljke, retko polužbunovi. Listovi prosti, naspramno raspoređeni, obično bez zalistaka. Cvetovi najčešće u dihazijalnim cvastima, retko pojedinačni, aktinomorfni, kod većine predstavnika petočlani i razvijeni u pet krugova. Čašični listići srasli ili slobodni. Andreceum se sastoji od dva kruga prašnika koji ne alterniraju pravilno sa listićima cvetnog omotača, već spoljni krug prašnika stoji direktno prema kruničnim listićima. Plod čaura sa zupcima ili orašica. U okviru familije postoje tri podfamilije: Alsineae, sa slobodnim čašičnim listićima Silenoideae, sa sraslim čašičnim listićima Scleranthoideae, sa malom krunicom ili bez nje, a obično sa zaliscima. Mnoge vrste sadrže saponine. Najčešći rodovi su: Silene (S. vulgaris – pucavac), Stellaria ( S. media – mišjakinja), (S. holostea), Agrostemma – kukolj ( A. githago), Saponaria – sapunjača (S. officinalis), Lychnis, Cerastium i dr.

Stellaria media Silene vulgaris Lychnis coronaria Cerastium arvense Saponaria officinalis

Familija CHENOPODIACEAE (lobode)
Zeljaste, često sukulentne jednogodišnje biljke. Raspored listova može biti naspraman ili naizmeničan. Cvetovi jednopolni ili dvopolni, složeni u grozdaste cvasti. Listovi jednostavnog cvetnog omotača često okriljeni, kasnije otvrdnu ili su više ili manje mesnati. Prašnika je 1-5, tučak sa 2-3 oplodna listića. Plod je orašica ili čaura. Rod Chenopodium – pepeljuga (C. album) ruderalna i korovska biljka karakteristična za nitrofilna zemljišta, Ch. glaucum, raste na vlažnim staništima u nizijskim područjima, Rod Atriplex – loboda (A. hastata), na vlažnoj, manje ili više zaslanjenoj podlozi. Od roda Beta - cvekla (B. vulgaris) potiču važne kulturne biljke kao što je šećerna repa i dr.

Atriplex hastata Beta vulgaris Chenopodium album

Familija POLYGONACEAE (kiselice)
Zeljaste jednogodišnje, dvogodišnje ili višegodišnje biljke sa člankovitim stablom. Listovi većinom celi, naizmenično raspoređeni. Cvetovi grupisani u grozdaste cvasti, jednopolni ili dvopolni, sa po 3-6 zelena ili obojena lista u dva kruga. Unutrašnji listići naležu na plod i opadaju zajedno sa njim. Prašnika je obično 6-9, u dva pršljena. Tučak je sastavljen od tri oplodna listića. Plod je ahenija. Rod Polygonum obuhvata veliki broj vrsta (P. aviculare – troskot) kosmopolitska biljka, P. arenaria, P. mite, P. lapathifolium na vlažnim staništima). Rumex – kiselice ( R. acetosa, R. acetosella, R. obtusifolius i dr

Polygonum mite Rumex obtusifolius Rumex acetosella

Familija HYPERICACEAE (kantarioni)
Višegodišnje zeljaste biljke, drveće, žbunovi i polužbunovi. Stabljike, listovi, listići cvetnog omotača i plodovi imaju razvijene unutrašnje rezervoare sekreta sa etarskim uljem i alkaloidom hipericinom. Rezervoari su narandžaste boje u obliku prozirnih tačaka ili crtica. Listovi naspramno postavljeni, ređe 3-4 u pršljenu, bez zalistaka, po obodu celi. Cvetovi skupljeni u štitolike, metličaste, cimozne cvasti, ređe pojedinačni, dvopolni, aktinomorfni. Čašičnih i kruničnih listića je 5-4. Prašnika je veliki broj, međusobno srasli. Plod je čaura ili koštunica.

Na Balkanskom poluostrvu nalazi se samo
rod Hypericum – kantarion sa 52 vrste od kojih izdvajamo H. perforatum. Kantarion je vrsta sa širokom ekološkom amplitudom. Može se naći u različitim tipovima hrastovih šuma kao i u šibljacima, livadama i pašnjacima, šumskim čistinama, požarištima i dr. Osim ove vrste kod nas su česte i H. hyrsutum, H. barbatum i dr.

Familija VIOLACEAE (ljubičice)
Zeljaste biljke visine od nekoliko do 30 cm. Listovi naizmenično, ređe naspramno raspoređeni, prosti, nedeljeni, gusto pokriveni papilama i dlakama ili goli. Zalisci su najčešće dobro razvijeni. Cvetovi većinom pojedinačni, ređe po dva polaze iz pazuha listova, hermafroditni, izdiferencirani na čašicu i krunicu, zigomrfni. Čašica je sastavljena od pet slobodnih listića. Krunica ima isti broj listića s tim što je prednji veći i drugačijeg oblika u odnosu na ostale, pri osnovi je vrećasto proširen ili izdužen u pravu, naduvenu ili tanku ostrugu koja često štrči naviše. Prašnika je pet i u odnosu na krunične listiće postavljeni su naizmenično, a oko plodnika formiraju zatvorenu cev. Tučak je nadcvetan, plod čaura. U familiju spada rod Viola - ljubičica koji obuhvata veći broj vrsta: V. odorata nalazi se u šumama cera i granice, grabića, bukovim šumama, V. suavis, u šumama lipe i sitne granice, V. alba, takođe česta, V. silvestris, po šumama granice i cera itd.

Viola alba Viola odorata Viola silvestris Viola tricolor

Familija BRASSICACEAE (kupusi)
Zeljaste jednogodišnje, dvogodišnje ili višegodišnje biljke, ređe žbunovi. Listovi prosti, bez zalistaka. Cvetovi skupljeni u cvasti grozdastog tipa. Čašica i krunica se sastoje od po četiri listića. Listići krunice su živo obojeni, raspoređeni u obliku krsta, pa je stoga familija ranije nosila ime krstašice (Cruciferae). U cvetu je šest prašnika, od kojih su četiri duža i dva kraća. Tučak je od dva oplodna listića, a plod je specijalna čaura ljuska ili ljuščica. Mnoge vrste iz ove familije su poznate kulture, odnosno povrće, na primer od vrste kupusa, odgajene su mnoge sorte: kelj, karfiol, keleraba, prokelj i dr. Tu spada i Sinapis- slačica (S. arvensis). Od divljih vrsta kod nas se sreću Capsella - tarčužak (C. bursa pastoris), vrste rodova Roripa, Thalspi, Nasturcium, Calepina, Cheiranthus i mnogih drugih.

Roripa sylvestris Capsella bursa-pastoris Sinapis arvensis

Familija PRIMULACEAE (jagorčevine)
Jednogodišnje ili višegodišnje suvozemne, močvarne ili vodene biljke. Na Balkanskom poluostrvu Primulaceae obuhvataju 56 vrsta, a od toga su 12 vrsta endemiti. Listovi spiralno raspoređeni, retko naspramno, kadkad pri osnovi stabla složeni u rozetu, celog oboda. Cvetovi pojedinačni ili u grozdastim, metličastim ili štitastim cvastima, dvopolni. Čašica se sastoji od pet sraslih listića, krunica je uglavnom cevasta, prašnika je pet, s tim što su pri osnovi spojeni. Plod je čaura. Rod Lysimachia (L. nummularia - metilj, na vlažnim staništima, L. vulgaris, na vlažnim i močvarnim staništima). Rod Primula - jagorčevina (P. acaulis), javlja se po svetlim listopadnim šumama, šibljacima, voćnjacima itd.

Lysimachia nummularia
Lysimachia vulgaris Primula acaulis

Familija MALVACEAE (slezovi)
Drveće, žbunovi i višegodišnje zeljaste biljke. Listovi celi, spiralno raspoređeni, šapasti ili sa duboko usečenom liskom, sa zaliscima koji ubrzo opadaju. Cvetovi prilično krupni, pojedinačni, u pazusima priperaka, ili na posebnim izdancima, skupljeni u cimoznim cvastima. Čašičnih listića je pet, ali se kod nekih vrsta sreće dvojna čašica. Kruničnih listića je takođe pet, jarko obojenih. Prašnika je deset, u dva pršljena po pet. Tučak je od pet ili više oplodnih listića. Plodovi su suvi, čaure ili orašice. Rod Malva - crni slez (M. silvestris) Rod Althaea - beli slez (A. officinalis) zastupljeni su i u našoj flori sa više vrsta, a pored njih su još poznati rodovi: Lavathera, Hibiscus i dr. Mnoge vrste familije slezova se gaje kao dekorativne ili kao industrijske biljke. Među njima je svakako najinteresantniji pamuk - Gossypium.

Malva silvestris Althaea officinalis Gossypium sp. Hibiscus sp.

Familija EUPHORBIACEAE (mlečike)
Drvenaste i zeljaste biljke sa listovima koji imaju zaliske, kao i biljke kaktusolikog izgleda, sukulente, često sa reduciranim listovima, pri čemu osovina izdanka preuzima ulogu fotosinteze (česta pojava filokladije). Cvasti složene, a elementarne cvasti cimozne, koje u mnogih predstavnika imaju posebnu građu i podsećaju na građu jednog cveta roda Euphorbia. Retki su dvopolni cvetovi s dvojnim cvetnim omotačem. Obično je u cvetnom omotaču reducirana krunica, a često i čašica, te cvet može biti ahlamidan. Broj prašnika je različit – od jednog do neodređenog broja. Plod je najčešće čaura (retko koštunica ili bobica). Na Balkanu su zastupljena 4 roda sa 79 vrsta od kojih su 20 endemične. Rod Euphorbia – mlečike (E. cyparissias, E. helioscopia, E. amygdaloides). Rod Mercurialis – prosinac (M. perennis). Rod Ricinus - krlja (R. communis).

Euphorbia amygdaloides
E. cyparissis Mercurialis perennis

Familija ROSACEAE (ruže)
Zeljaste, uglavnom višegodišnje biljke - perene. Listovi prosti ili složeni, spiralno raspoređeni, sa zaliscima ili bez njih. Po građi cveta veoma se razlikuju, ali se ipak zapaža međusobna srodnost. Cvetovi obično dvopolni, sa petočlanom krunicom upadljivih boja, što omogućava privlačenje insekata oprašivača. U cvetu je veliki broj prašnika, spiralno raspoređenih. Tučak je građen od jednog do nekoliko oplodnih listića, a plodovi su različiti: orašica, koštunica, bobica, mešak i dr. Naročito je karakterističan cvet divlje ruže - Rosa canina, kod koje cvetna loža razrasta, a unutar nje se razvija grupa plodova orašica. U razrasloj loži, koja učestvuje u građi ploda, ima velikih količina vitamina C, kao i kompleks vitamina B2, P i K. Kao kulture značajne su Fragaria – jagoda, Rubus (R. ideus – malina, R. caesius - kupina, kao i mnoge sorte Malus – jabuke, Pirus - kruške, Prunus - višnje (P. cerasus), trešnje, kajsije, breskve, mušmule i drugih. Mnoge divlje vrste Filipendula, Geum, Agrimonia, Aremonia, Potentilla i dr. su stanovnici livada, ziratnih površina, šuma i drugih staništa.

Rubus hirtus Fragaria vesca Prunus spinosa Malus domestica

Filipendula hexapetala
Agrimonia eupatoria Potentilla reptans

Familija FABACEAE (bobovi)
Drveće, žbunje, lijane i višegodišnje i jednogodišnje zeljaste biljke. Listovi celi ili perasto deljeno, sa zaliscima ili bez njih, spiralno raspoređeni. Cvetovi dvopolni, zigomorfni. Čašicu gradi pet delimično sraslih listića, krunica je takođe od pet listića, jarko obojenih i naročito građenih s obzirom na oprašivanje pomoću insekata. Jedan gornji, najkrupniji listić je zastavica, dva bočna nešto sitnija krilca, a dva na donjem delu, delimično srasla, grade čunić. Prašnika je najčešće 10, od kojih je 9 sraslo u jedan snopić, a deseti je slobodan. Tučak je od jednog oplodnog listića. Prašnici i tučak su skriveni u čuniću. Cvetovi su skupljeni u grozdastim ili glavičastim cvastima. Plod je mahuna. Rodovi Lathyrus - grahorice, Trifolium - divlje deteline (T. pratense, T. repens i dr.) Lotus - zvezdani (L. corniculatus), kao predstavnici zeljastih biljaka, a Cytisus - zanoveti (C. austriacus) i žutilice kao predstavnici žbunastih oblika. Mnoge vrste se gaje zbog korišćenja u ishrani: Pisum - grašak (P. sativum), zbog lekovitih i hranljivih sastojaka; Medicago - lucerka (M. sativa), divlja detelina i neke druge stupaju korenovima u simbiozu sa bakterijama, te na taj način fiksiranjem atmosferskog azota obogaćuju zemljište azotnim materijama.

Trifolium repens Lathyrus pratensis Trifolium pratense Genista ovata Lotus corniculatus Medicago sativa

Familija GERANIACEAE (zdravci)
Višegodišnje, ređe jednogodišnje biljke. Na Balkanskom poluostrvu prisutne su 44 vrste, od kojih su pet endemiti. Listovi šapasti ili duboko režnjeviti, usečeni, većinom pokriveni jednostavnim ili žlezdastim dlakama. Cvetovi hermafroditni, petočlani, izuzetno četvoročlani do osmočlani, pojedinačni ili po par na cvetnoj stabljici. Čašičnih i kruničnih listića je po pet, prašnika 10, često pet spoljašnjih sterilni. Plod je šizokarpijum. Rod Geranium – zdravac (G. phaeum, nalazi se u mezofilnim šumama, G. sanguineum, često rasprostranjena vrsta, G. robertianum, takođe česta po mezofilnim šumama), Rod Erodium – rodin kljun (E. cicutarium, korovska biljka) i dr.

Geranium robertianum

Familija APIACEAE (celeri)
Preovlađuju višegodišnje zeljaste biljke. Stablo člankovito, sa šupljim internodijama i kompaktnim nodusima, do 4m visine. Listovi spiralno raspoređeni, retko celi, obično više puta perasto deljeni, sa bazalnim delovima proširenim u obliku fišeka. Cvetovi dvopolni, aktinomorfni, ređe zigomorfni, dosta sitni, skupljeni u složene štitaste cvasti. Čašičnih i kruničnih listića je po pet, pri čemu su krunični upadljivo obojeni. Prašnika je pet, u jednom pršljenu, a tučak je od dva oplodna listića. Plod je orašica. Na poprečnom preseku ploda zapažaju se rebra i kanali sa uljanim materijama. Mnoge vrste su od davnina u kulturi, kao cenjeno povrće, druge sadrže alkaloide u pojedinim organima, pa su lekovite, ili pak otrovne za stoku. Veliki broj divljih vrsta su korovske biljke, Anthriscus - krbuljica (A. trichospermus, A. cereifolium). Od vrsta koje su našle primenu u kulinarstvu najpoznatije su: Daucus - šargarepa (D. carota), Petroselinum - peršun (P. sativum), Apium - celer (A. graveolens) i dr. Rastu počev od nizijskih livada, njiva i površina pod kuturama, pa sve do livada i šuma visokoplaninskog pojasa.

Anthriscus cereifolium
Daucus carota Apium graveolens Petroselinum sativum

Familija APOCYNACEAE (zimzeleni)
Pretežno drvenaste vrste, većinom lijanske, retko višegodišnje zeljaste biljke. Listovi prosti, celi, pretežno naspramni. Cvetovi složeni u cvasti, retko pojedinačni, izrazito petočlani, dvopolni. Čašica duboko deljena. Krunica tanjirastog ili levkastog oblika, a u levkastom delu krunice kadkada se nalaze ljuspasti i kvržičasti izraštaji. Prašnika je pet, vrlo retko četiri i učvršćeni su za kruničnu cev. Tučak je sinkarpan, većinom od dva, retko od pet oplodnih listića. Plod je bobica, čaura ili koštunica. Rod Vinca – zeleniče, sa vrstama (V. minor, V. major, V. herbacea) Rod Nerium – lijander (N. oleander), i dr. Predstavnici ove familije većinom sadrže toksične alkaloide i glikozide.

Vinca minor Nerium oleander

Familija GENTIANACEAE (lincure)
Jednogodišnje ili višegodišnje, većinom zeljaste biljke, ređe polužbunovi ili žbunovi. Listovi naspramni ili naizmenični, najčešće bez drške, niz stablo silazeći, prosti, po obodu celi. Cvetovi sa sraslim kruničnim listićima, dvopolni, aktinomorfni ili zigomorfni, pojedinačni - terminalni ili bočno postavljeni ili skupljeni u grozdaste, klasaste, dihazijalne ili štitaste cvasti. Čašičnih listića je 4-8, većinom srasli, a kruničnih isti broj, cevasti ili duboko deljeni. Prašnika je koliko i listića čašice i krunice. Tučak je sastavljen od dva oplodna listića, sinkarpan, nadcvetan. Plod je čaura ili bobica. Rod Gentiana – lincura (G. asclepiadea - svećica, javlja se pretežno po šumama bukve i jele, G. lutea, lekovita i zaštićena biljka, G. verna i dr.

Gentiana lutea Gentiana asclepiadea

Familija RUBIACEAE (broćevi)
Zeljaste biljke, lijane, žbunovi i drvenaste vrste. Listovi celi i naspramni, zalisci istog oblika kao i listovi pa zajedno sa njima obrazuju prividno pršljenast raspored. Cvetovi dvopolni, aktinomorfni, 4-5- točlani, prašnika 4-5, tučak je obično od dva oplodna listića, potcvetan. Rod Galium - broćac, među kojima ima korovskih (G. aparine) i livadskih biljaka (G. verum i dr.). Rod Asperula – lazarkinja (Asperula odorata, A. taurina). U ovu familiju spada i kafa (Coffea arabica), koja se gaji u tropskim oblastima, a takođe i kininovo drvo (Cinchona).

Asperula odorata Galium verum

Familija BORAGINACEAE (gavezi)
Višegodišnje zeljaste biljke, drveće i žbunovi. Listovi celi, spiralno raspoređeni, bez zalistaka. Svi biljni delovi pokriveni oštrim, krutim a nekada i žlezdanim dlakama. Cvetovi dvopolni, zračne simetrije, ređe zigomorfni, skupljeni u cimoznim cvastima. Čašičnih listića pet, slobodni ili pri osnovi srasli. Kruničnih listića pet, srasli u cev. Unutar grotla krunice razvija se nekoliko ljuspastih izraštaja koji ga zatvaraju. Prašnika je pet, a tučak je od dva oplodna listića. Plod merikarpijum- podeljen. Rod Symphytum - gavez (S. officinale) Rod Myosotis - spomenak (M. arvensis, M. silvatica) Rod Anchusa - volovsko oko (A. officinalis) i dr. Neke vrste naše flore su korovi, a druge su zbog dekorativnosti cvetova uvedene u kulturu.

Myosotis silvatica Anchusa officinalis Symphytum officinale

Familija SOLANACEAE (pomoćnice)
Drvenaste vrste, žbunovi i puzavice, a u predelima srednjih geografskih širina zeljaste biljke. Listovi prosti, celi ili sa urezanom liskom, bez zalistaka. Cvetovi dvopolni, zračne simetrije, skupljeni u cimozne cvasti. Čašica je od pet sraslih listića, često zaostaje na plodovima. Krunica je od pet listića sraslih u točkastu tvorevinu, ili u obliku cevi. Na kruničnim listićima pričvršćeno je pet prašnika. Tučak je od dva oplodna listića. Plod je čaura ili bobica. Plod čauru imaju naše divlje vrste: Datura - tatula (D. stramonium) Hyoscyamus - bunika (H. niger) kultura Nicotiana - duvan (N. tabacum) Plod bobicu ima rod Solanum - paradajz (S. lycopersicum), krompir (S. tuberosum), rod Capsicum, paprika (C. anuum) i od divljih rod Atropa - velebilje (A. belladonna).

Solanum tuberosum Datura stramonium Hyoscyamus niger Nicotiana tabacum Atropa belladonna

Familija SCROPHULARIACEAE (zevalice)
Pretežno zeljaste biljke, polužbunovi ili vrlo retko drveće. Listovi spiralno raspoređeni, ređe naspramno ili pršljenasto, celi, bez zalistaka. Cvetovi dvopolni, zigomorfni ili zračne simetrije, skupljeni u grozdaste cvasti ili pojedinačni. Čašica je sastavljena od 4-5 listića, više- manje sraslih, kasnije se zadržava na plodu, krunica zračnih cvetova je točkasta, a zigomorfnih dvousnata, od pet listića. Prašnika je pet ili četiri, a tučak je od dva oplodna listića. Plod je čaura. Rodovi sa zračnom simetrijom cvetova: Verbascum - divizma (V. phlomoides) Veronica – razgon (V. officinalis, V. chamaedrys) Rodovi sa zigomorfnom simetrijom cvetova: Antirrhinum - zevalice Linaria - lanilist (Linaria vulgaris) Melampyrum - vuka i dr. U našim nizijskim šumama, na grabu, i to na njegovim korenovima parazitira vrsta Lathraea squammaria – potajnica.Česte su vrste roda Digitalis - naprstak, koje su zbog alkaloida i drugih sastojaka našle primenu u medicini.

Veronica chamaedrys Linaria vulgaris Verbascum phlomoides Melampyrum silvaticum Digitalis lanata

Familija PLANTAGINACEAE (bokvice)
Jednogodišnje ili višegodišnje zeljaste biljke, ređe polužbunovi ili žbunovi. Listovi jednostavni, bez zalistaka, naizmenični, ređe naspramni, najčešće skupljeni u izrazitu prizemnu rozetu. Cvetovi sitni, neugledni, aktinomorfni, četvoročani, jednopolni ili dvopolni. Čašica je srasla, često nejednakih listića, a krunica cevasta, kožasta, trajna, četvorodela. Prašnika je četiri, sa dugačkim filamentima koji često premašuju dužinu krunice. Tučak je sastavljen od dva srasla oplodna listića, plodnik nadcvetan, dvook. Plod je čaura, ređe orašica. Rod Plantago - bokvice (P. major, P. media, P. lanceolata i dr.) Plantago major Plantago media Plantago lanceolata

Familija OLEACEAE (masline)
Drvenaste biljke sa naspramnim listovima, bez zalistaka. Cvetovi aktinomorfni, čašica i krunica su četvoročlani, a andreceum i gineceum dvočlani. Plodnik je nadcvetan i dvook. Plod je čaura, orašica, bobica ili koštunica. Najveći praktični značaj ima rod Olea - maslina (O.europaea), omanje zimzeleno drvo sa svetlom korom i lancetastim listovima. Plod je koštunica, elipsoidnog ili okruglog oblika. Postoji vrlo veliki broj sorti masline, koje se gaje naročito u Sredozemlju. Iz mesnatog dela ploda masline dobija se ulje. U familiju Oleaceae spadaju još neke, u nas poznate vrste roda Fraxinus - jasen sa većim brojem vrsta ( F. ornus, F. excelsior), Syringa - jorgovan (S. vulgaris), Ligustrum - kalina ( L. vulgare), Jasminum - jasmin, Forsythia - forzicija (F. europaea) i dr.

Fraxinus ornus Olea europaea Syringa vulgaris Forsythia europaea

Familija LAMIACEAE (usnatice)
Višegodišnje i jednogodišnje zeljaste biljke, polužbunovi, retko žbunovi. Rastu na svim kontinentima, ali se najveći broj vrsta sreće u suvljim regionima Sredozemlja, prednje i srednje Azije. Stabljika četvorostrana sa naspramno postavljenim listovima. Listovi celi, bez zalistaka. Stablo i listovi pokriveni žlezdanim dlakama, koje luče etarska ulja. Cvetovi dvopolni, zigomorfni, odnosno dvousnati. Čašica je od pet sraslih listića, krunica takođe od pet listića, sraslih u dve usne. Krunica je pri osnovi cevasta, a u vršnom delu gornja usna je građena od dva, a donja od tri listića. Prašnika je najčešće četiri, dva duža i dva kraća, ili kod žalfije samo dva. Tučak je od dva oplodna listića, prilikom zrenja cepa se na četiri oraščića.

Zbog prisustva etarskih ulja i drugih materija vrste ove familije našle su primenu
u medicini i parfimerijskoj industriji. U našoj flori zastupljen je veliki broj rodova i vrsta. Od divljih biljaka najčešće su vrste rodova: Glechoma – dobričica (G. hederacea) Lamium - mrtva kopriva (L. album) Mentha – nana Thymus - majkina dušica Prunella –crnj Ajuga – ivica Stachys –čistac Ballota – tetrljan Melissa - matičnjak i dr.

Thymus sp. Glechoma chederaceae Stachys germanica Ajuga genevensis Prunella vulgaris

Familija CAMPANULACEAE (zvončići)
Zeljaste biljke (vrlo retko žbunove), sa mlečnim sokom. Veći broj vrsta se sreće naročito na brskim i planinskim livadama. Listovi naizmenični, retko naspramni. Krunica je zvonasta. Prašnika je pet. Plodnik je potcvetan. Plod je čaura, ređe bobica. Najpoznatiji rod Campanula – zvončić, sa oko 300 vrsta, koje imaju aktinomorfne, zvonaste cvetove, sa petočlanim cvetnim omotačem, rod Edraianthus, Jasione, Phyteuma i dr. Campanula glomerata

Familija ASTERACEAE (glavočike)
Jedna od najbogatijih familija, zastupljena na svim kontinentima. Uglavnom višegodišnje biljke, retko omanje drveće, žbunovi ili lijane. Listovi spiralno raspoređeni, ređe naspramno ili pršljenasto. U biljnom telu česti su smoni hodnici i mlečne cevi. Mnoge vrste u svojim rizomima magacioniraju skrob - inulin. Cvetovi skupljeni u grozdastu cvast - glavicu, koja podseća na pojedinačni cvet. Sa donje strane glavice razvija se veliki broj spiralno raspoređenih listića opšte čašice. Na gornjoj strani cvasti obrazuju se cvetovi, koji su dvopolni ili jednopolni, cevasti, zračne simetrije i jezičasti zigomorfni. Čašica cveta je redukovana na veliki broj dlačica - papus. Krunica je sastavljena od pet sraslih listića. Na osnovu srastanja kruničnih listića postiže se cevast ili jezičast oblik. Prašnika je pet, anterama srasli oko stubića tučka. Tučak je sastavljen od dva oplodna listića, što se zapaža na osnovu račvastih žigova. Plod je orašica, najčešće sa papusom, koji joj služi za rasejavanje vetrom.

Cvast glavica može biti različito građena.
Kod jednih vrsta glavicu čine samo cevasti cvetovi: Rod Carduus - čkalja (C. acanthoides) Cirsium - palamide (C. arvense), Kod drugih vrsta glavicu čine samo jezičasti cvetovi: Rod Tragopogon - kozja brada (T. pratense) Taraxacum - maslačak (T. officinale). Kod velikog broja vrsta cvast je sastavljena od oba tipa cvetova: Rod Matricaria – kamilica (M. chamomilla) Rod Leucanthemum – margareta (L. vulgare). Ovi rodovi u centralnom delu cvasti imaju spiralno raspoređene cevaste cvetove, a po obodu cvasti jezičaste. Glavočike imaju veliki privredni značaj. Mnoge vrste se upotrebljavaju u ishrani ljudi, u medicini, u izradi boja, a veliki broj vrsta je zbog svojih dekorativnih, krupnih cvasti našao primenu u stvaranju gajenih vrsta (Calendula officinalis- neven).

Carduus acanthoides Cirsium arvense Leucanthemum vulgare Matricaria chamomilla Calendula officinalis Tragopogon pratense

Klasa LILIOPSIDA (MONOKOTILE)
Uglavnom zeljaste biljke, kod kojih su u evoluciji nastale i posebne forme sa drvolikim stablom (palma – Pandanus i drvo zivota – Dracena), kao i sa stablom lijanskog oblika (vrste familije Dioscoraceae). Stablo monokotila nema kambijum. Provodni snopići su kolateralnog tipa, zatvoreni, u velikom broju, bez reda raspoređeni u centralnom cilindru stabla. Kod drvolikih oblika sekundarno se formira kambijalni prsten, a nekada stabla atipski debljaju. Listovi su sa lučnom i paralelnom nervaturom. Najveći broj vrsta monokotila ima tročlane cvetove. Klasa sadrži mnogo manji broj familija, rodova i vrsta u odnosu na dikotile, osim familije trava –Poaceae.

Familija LILIACEAE (ljiljani)
Preovlađuju višegodišnje zeljaste biljke. U toku evolucije izgrađeni posebni organi, lukovice, krtole, rizomi i dr. Listovi mnogih vrsta sočni, puni organskih materija. Cvetovi pojedinačni ili skupljeni u cvasti, dvopolni, aktinomorfni, tročlani. Česti su krunicoliki cvetovi sa tri čašična, tri krunična listića, šest prašnika, u dva kruga po tri i tučak od tri oplodna listića. Plod je čaura, retko bobica. Mnoge vrste familije ljiljana uvedene su u kulturu. To se naročito odnosi na rodove: Lilium - ljiljan (L. martagon), Scilla - niksica (S. bifolia), Muscari - presličica (M. botryoides), i druge.

Lilium martagon Scila bifolia Muscari botryoides

Familija ALLIACEAE (lukovi)
Višegodišnje zeljaste biljke većinom sa lukovicom, ređe sa zadebljalim rizomom. Listovi uglavnom pri osnovi stabla. Cvetovi na dugačkim drškama, složeni u višecvetni prividni štit, sa sraslim omotačem. Oni su dvopolni, sastavljeni od dva kruga sa po tri listića. Prašnika je 6, nekada samo tri fertilna, međusobno srasli. Tučak je sastavljen od tri srasla oplodna listića. Plod je čaura. Domaće vrste su Allium - cremoš (A. ursinum), česta vrsta po mezofilnim šumama, A. flavum, na sušnim staništima, A. moschatum i dr.

Allium ursinum A. moschatum A. flavum

Familija AMARYLLIDACEAE (narcisi)
Višegodišnje zeljaste biljke. Listovi su skupljeni pri osnovi stabljike u rozetu. Cvetovi dvopolni, aktinomorfni, u grozdastim cvastima ili pojedinačni. Perijant je najčešće krunicolik, sastavljen iz dva kruga po tri listića (čašice i krunice), pri čemu iz kruničnih listića izrasta i sekundarna krunica. Prašnika je šest, a tučak je od tri oplodna listića. Plodnik podcvetan. Plod je čaura. Skoro svi rodovi dali su kulturne forme. Kod nas uspevaju rodovi: Narcissus – narcis Galanthus – visibaba Leucojum - dremavac. U lukovicama mnogih vrsta nalaze se alkaloidi, koji imaju primenu u medicini.

Leucojum vernum Galanthus nivalis Narcissus poeticus

Familija ASPARAGACEAE (asparagusi)
Višegodišnje biljke sa dobro razvijenim rizomom, kod nekih predstavnika i sa nadzemnim stablom. Na stablu se nalaze normalno razvijeni ili ljuspasti listovi iz čijeg pazuha polaze listoliki izdanci koji se završavaju trnom - filokladije. Cvetovi su pojedinačni, razvijeni pri osnovi stabla ili složeni u grozdaste cvasti. Perijant je slobodan ili srastao, krunicolik. Plodnik je trook. Plod je loptasta, crvena ili plava bobica. Rodovi i vrste: Asparagus - špargla (A. tenuifolius), česta u raznim tipovima hrastovih šuma, na vlažnim, svežim ili suvim zemljištima, A. officinalis Polygonatum – zaliz (P. odoratum), u sušnim listopadnim i četinarskim šumama, P. multiflorum, čest u šumama kitnjaka i graba, bukovim šumama, Convallaria - đurđevak (C. majalis), mestimično po hrastovim šumama Ruscus – kostrika (R. aculeatus), reliktna vrsta, nalazi se po šumama lužnjaka i poljskog jasena Paris - petrov krst (P. quadrifolia), česta po šumama kitnjaka i graba, bukovim šumama itd.

Polygonatum odoratum Asparagus tenuifolius Paris quadrifolia Ruscus aculeatus Convallaria majalis

Familija IRIDACEAE (perunike)
Pretežno višegodišnje zeljaste biljke, retko žbunje, sa podzemnim stablima u obliku rizoma ili krtola. Listovi spiralno raspoređeni, dovedeni u dva vertikalna niza, uzani i sedeći. Cvetovi pojedinačni, terminalni ili grupisani u cvasti, dvopolni, aktinomorfni ili zigomorfni, tročlani, izrazito krunicoliki, upadljivo obojeni. Prašnika je samo tri, jer unutrašnji krug prašnika zakržljava. Tučak je od tri oplodna listića, a plod je čaura. Značajni rodovi bogati vrstama su: Iris - perunika (I. pseudacorus) Crocus – šafran Gladiolus - sabljičica. Veliki broj vrsta našao je primenu u kulturi.

Gladiolus Iris pseudacorus Crocus sp.

Familija ORCHIDACEAE (kaćuni)
Jedna od najbogatijih familija cvetnica. Višegodišnje zeljaste biljke, epifite i saprofite, sa rizomima i krtolama. Listovi spiralno raspoređeni, dovedeni u dva vertikalna niza. Cvetovi dvopolni, retko jednopolni, zigomorfni, skupljeni u klasolike cvasti. Čašica je od tri listića, krunica takođe od tri obojena listića, pri čemu se gornji najkrupniji listić, zbog upredanja cvetne drške, dovodi u položaj donje usne - labelum. Na usnu obično sleću insekti oprašivači. Na donjoj usni nekih rodova Ophrys postoje mirisne supstance i šare u obliku ženki insekata oprašivača, što primamljuje mužjake da slete i obave oprašivanje. U vezi sa skoro osiguranim načinom oprašivanja stoji i redukcija broja prašnika, tako da ih je u cvetu dva ili čak jedan, retko tri. Tučak je od tri oplodna listića. Plod je čaura.

U našoj zemlji nalazi se veliki broj rodova i vrsta orhideja, na različitim staništima, po livadama, šumama, pored reka i potoka, počev od nizijskih predela sve do alpskih. Naše vrste imaju sitnije cvetove, a vrstama su bogati rodovi: Orchis – kaćun Dactylorhiza – orhideja (D. maculata) Ophrys – pčelica Platanthera - vimenjak i dr. Mnoge vrste, naročito iz rodova tropskih predela su veoma cenjene kulture.

Orchis morio Dactylorhiza maculata Platanthera bifolia Ophrys sp.

Familija JUNCACEAE (site)
Jednogodišnje ili višegodišnje biljke, busenaste, sa dobro razvijenim puzećeim rizomom. Listovi okrugli ili uzani, spiralno raspoređeni, dovedeni u dva vertikalna niza duž stabljike. Donji deo liske ima rukavac oko stabljike. Cvetovi sitni, pojedinačni ili skupljeni u cvasti, dvopolni, aktinomorfni. Listići perijanta najčešće neugledni, kožasti, zeleni (3+3), prašnika je šest, a tučak je od tri oplodna listića. Plod je čaura. Kod nas se sreće nekoliko rodova, od kojih su najčešći: Juncus - sita (J. effusus), zastupljen sa više vrsta po zabarenim, vlažnim staništima. Luzula - mislinica (L. pilosa, L. silvatica i dr.) uključuje uglavnom šumske vrste.

Luzula pilosa Juncus effusus

Familija Cyperaceae Višegodišnje, ređe jednogodišnje biljke, slične travama. Podzemno stablo u obliku granatog rizoma. Nadzemno trostrano. Listovi postavljeni u tri vertikalna niza, uzani, po obodu čekinjavi, sa rukavcem. Cvetovi sitni, grupisani u grozdaste cvasti, najčešće oblika klasa, jednopolni, ređe dvopolni, bez listića perijanta ili sa dlačicama od promenjenih listića Perijanta. Rod Carex (C. silvatica, C. pendula) Rod Cyperus Nastanjuju vlažna staništa (bare, oko potoka i sl.)

Familija POACEAE (trave)
Čine glavnu masu biljnog pokrivača livada, pašnjaka, stepa, prerija i savana. U ovu familiju spadaju i žitarice. Višegodišnje, dvogodišnje i jednogodišnje zeljaste biljke. Korenov sistem je žiličast. Listovi je uzani, trakasti, spiralno raspoređeni, dovedeni u dva uspravna niza, sa rukavcem koji štiti donji deo članka stabljike. Liska je sa paralelnom nervaturom. Na prelazu između rukavca i liske razvija se ligula. Stabljika je okrugla, člankovita i duž članaka šuplja.

Cvetovi dvopolni ili jednopolni, najčešće skupljeni u klasolike cvasti ili metlice. Listići omotača neugledni i u odnosu na druge monokotile neupadljivi. Svaki klasić sadrži 1-10, retko više, dvopolnih, retko jednopolnih cvetova. Pri osnovi klasića nalaze se većinom dve pleve (glumae), gornja i donja. Odmah iznad njih, na osi klasića raspoređeni su cvetovi. Pri osnovi svakog cveta nalaze se dva listića i to krupniji i čvršći, donji – donja plevica (palea inferior) koja svojim krajevima obuhvata manju i nežniju – gornju plevicu (palea superior). Mnoge vrste na donjoj plevici imaju osje (arista) koje polazi sa vrha, iz sredine ili iz donjeg dela ovog listića. Unutar cveta nalaze se dve male beličaste opne – plevičice (lodiculae). Prašnika je tri. Tučak je od dva oplodna listića, što se vidi po izraženim perastim žigovima. Plod je krupa. Naročiti su bogati vrstama rodovi: Poa- livadarka (P. pratensis) Bromus - ovsik (B. mollis) Agropyrum – pirevina Cynosurus – češljika Briza – suzica Festuca – vijuk Alopecurus - lisičji rep Hordeum - popino prase, Dactylis – ježevica Lolium – ljulj Phragmites - barska trska (Ph. communis), izrazito kosmopolitska vrsta.

Cynosurus cristatus Alopecurus pratensis Poa pratensis

Bromus mollis Hordeum murinum Phragmites communis

Familija ARACEAE (kozlaci)
Zeljaste višegodišnje biljke sa krtolastim rizomom ili bulbilom. Listovi ponekad veoma krupni, srcasti, kopljasti, linearni, često sa stipulama i lisnim rukavcem umesto drške. Lisna nervatura je skoro uvek mrežasta ili perasta. Cvetovi su grupisani na mesnatoj osnovi - klipu (spadix), sa prostim ili dvojnim perijantom. Plod je bobica. Domaće vrste: Arum – kozlac (A. maculatum), nalazi se po šumama kitnjaka i graba, bukovim šumama i dr. Acorus - iđirot (A. calamus, lekovita biljka) i dr. Acorus calamus Arum maculatum

Familija TYPHACEAE (rogozi)
Uglavnom višegodišnje biljke sa rizomom. Listovi skupljeni pri osnovi stabla, kopljasti. Cvetovi jednopolni, sakupljeni u cilindrične cvasti na dugim osovinama. Pri osnovi cvasti su ženski, a pri vrhu muški cvetovi. Perijant je redukovan na dlačice. Rod Typha – rogoz, ševar sa oko petnaestak vrsta (T. latifolia, T. anguistifolia) i dr., uglavnom močvarne biljke. Typha latifolia

BOTANIKA Nastavnik: Prof. dr Dragica Obratov – Petković

Similar presentations

Presentation on theme: "BOTANIKA Nastavnik: Prof. dr Dragica Obratov – Petković"— Presentation transcript:

Similar presentations

About project

Feedback

Log in

Auth with social network:

BOTANIKA Nastavnik: Prof. dr Dragica Obratov – Petković

Similar presentations

Presentation on theme: "BOTANIKA Nastavnik: Prof. dr Dragica Obratov – Petković"— Presentation transcript:

Similar presentations

About project

Feedback