1. -Bežične komunikacije-

2. Bežične komunikacije
Kao što i samo ime ukazuje, za potrebe prenosa informacije izmedju mrežnih komponenata, bežične komunikacije koriste bežične konekcije.
Postoje četiri glavna sredstva koja se kod bežičnih komunikacija koriste za prenos informacije, a ona se baziraju na:
1. radio-prenosu,
2. mikrotalasnom-prenosu,
3. satelitskom prenosu, i
4. optičko-infracrvenom prenosu.
Dva glavna pravca u razvoju bežičnih komunikacija, zadnjih decenija, su se izdvojila.
Prvi se odnosi na popularne celularne-mobilne (cellular mobile) mreže i servise, obično namenjene da podrže govorne komunikacije.
Drugi pravac je bio orijentisan ka razvoju radio-baziranih fiksnih-bežičnih (radio based fixed wireless) tehnologija kakve su WLAN, WPAN, WMAN, i WSN prvenstveno namenjene da podrže prenos tipa komuniciranje podacima.

3. Klasifikacija bežičnih komunikacija
Bežične mreže se mogu klasifikovati na osnovu većeg broja kriterijuma, uključujući:
a) geografsku pokrivenost
b) nivo mobilnosti
c) dozvoljeni spektar zračenja
Mi ćemo se držati kriterijuma koji se bazira na geografskoj pokrivenosti, kod koje se mreže mogu podeliti na:
WWAN (Wireless Wide Area Networks)
WMAN (Wireless Metropolitan Area Networks)
WLAN (Wireless Local Area Networks)
WPAN (Wireless Personal Area Networks)
Mreže na licu mesta, Senzorsko-zasnovane mreže (Near field, Sensor-based networks)

4. Klasifikacija bežičnih komunikacija

5. WWAN
Ove mreže obezbedjuju drektnu konekciju za širu oblast, uključujući različite oblasti i gradove.
Najviše korišćene mreže ovog tipa su razne familije mobilnih radio-celularnih mreža počev od 1G, 2G, i 3G, koje koriste različite mobilne tehnologije i servisne implementacije, kakve su AMPS, GSM i CDMA.
Celularni mobilni sistemi koriste uredjaje instaliranih na zemlji i ostvaruju direktno horizontalno RF-zasnovano bežično povezivanje.
Satelitske mreže pripadaju istoj klasi (misli se na široku oblast pokrivanja- wide area), ali ostvaruju globalnu pokrivenost (za razliku od celularnog predajnika ostvaruje lokalnu pokrivenost).
Kod satelitske komunikacije razlikujemo dva tipa prenosa:
od zemlje ka satelitu (uplink); i
od satelita ka zemaljskim stanicama, ili individualnim korisnicima (downlink).

6. WMAN
Ove mreže ostvaruju direktan široko-pojasni pristup ka fiksnim bežičnim mrežama u okviru neke šire oblasti (veći grad, tj., metropola).
Prve WMAN tehnologije su bile LMDS (Local Multipoint Distributed Service) i MMDS (Multi-channel Multipoint Distributed Service).
Najvažnija WMAN tehnologija je svakako WiMAX (Wireless Metropolitan Area Exchange).
To je bežična tehnologija tipa direktna vidljivost (direct line-of-sight wireless access technology) koja predstavlja alternativa za širokopojasne local-loop servise.
Za prenos koristi spektre od 2.5, 3.5, 5.3, i 5.8 GHz.

7. WLAN
Ove mreže omogućavaju lokalni prenos podataka i govora ka deljivim resursima kakvi su serveri, štampači, ruteri, i PBX-ovi, u okviru ograničene oblasti neke organizacije.
Uspeh WLAN-ova se zasniva na širokoj rasprostranjenosti LAN tehnologija.
U Evropi se koristi WLAN standard nazvan HyperLAN standardizovan od strane European Telecommunications Standard Institute (ETSI).
Tekuće su implementirane tri IEEE specifikacije: a, b i g.
Najpopularniji medju njima je b poznat kao Wireless Fidelity (Wi-Fi) ili Wireless Ethernet.
WLAN radi na jednom od nelicenciranih frekventnih opsega od 2.4 GHz, 5.6 GHz, 1.9 GHz, ili 900 MHz ( tačnije MHz) sa dometom do 100 m.

8. WPAN
Ove mreže obezbedjuju bežičnu konekciju različitim uredjajima u okviru ograničene oblasti boravljenja korisnika (recimo stan).
Takodje poznate kao mreže za kućno-umrežavanje WPAN-ovi su namenjeni da integrišu i standardizuju korišćenje kao i interakciju različitih kućnih uredjaja (recimo onih namenjenih za zabavu) kao i električnih uredjaja (kakvi su šporet, TV aparat, erkondišn).
Nekoliko standarda postoje za WPAN-ove, uključujući IEEE WPAN Bluetooth/ZigBee i drugi.
Bluetooth radi u frekventnom području od 2.4 GHz poznat kao Industrial, Scientific and Medical (ISM) band (od 2.4 do GHz) sa maksimalnom brzinom prenosa od 3 Mbps.
ZigBee je definisan standardom IEEE i radi u opsegu od 1 do 100 m pri vršnoj brzini prenosa od 128 kbps-a.

9. Mreže na licu mesta, Senzorsko-zasnovane mreže
Ovim mrežama se ostvaruje komunikacija izmedju uredjaja instaliranih na licu mesta procesa koristeći pri tome radio frekventnu identifikaciju i ultra-široko-pojasni prenos (ultra wide band transmission).
Tri tehnologije se koriste u ovoj oblasti bežičnih komunikacija:
Radio Frekventna Identifikacija (Radio Frequency Identification- RFID).
Ultra Wide Band (UWB) radio tehnologija
Near Field Communications (NFC)

10. Podela bežičnih mreža u odnosu na pokretljivost komponenata
U odnosu na relativnu poziciju mrežnih komponenata, bežične mreže se mogu podeliti na:
a) fiksne bežične mreže, i
b) mobilne bežične mreže.
Kod fiksnih bežičnih mreža mrežne komponente ostaju na fiksnim pozicijama.
Najveći broj tehnologija koje su svojstvene za WLAN, WMAN, WPAN i mreže na licu mesta spadaju u ovu kategoriju.
Kod mobilnih bežičnih mreža mrežni terminali su mobilni.
Ove mreže se koriste kod celularnih mobilnih tehnologija i u nekim slučajevima kod WLAN-ova i WMAN-ova, tj, kod nomadskog WLAN-a i mobilnog WiMAX-a.